Ljudske svinjarije

Zadnji sam put pretjerala i nisam ni u jednom retku spomenula prdu i bjaceka, a brojni koji je čitate tvrdite da kolumna bez njih u njoj ne valja ni pišljive bobe. Pa onda da ispravimo.

Tema bu opet kupanje na Cerinama gdi smo se izveli u nedelju popodne. Do toga smo trena jedva odbrojali. Uzbuđenje je bilo ravno kak da ih pelam u kakav turbo zabavni park gdi ih očekuje pregršt ludorija, a ne dva bazena s različitim temperaturama vode.

Kupili smo pristojno dnevnu obiteljsku kartu. Nakon kaj se slečemo i preoblečemo zakoračimo na pločice te pokušamo uloviti slobodnu ležaljku. Bezuspješno. Stvari odložimo u neki čošak pa se brže bolje ubacimo u vodu. Deca se prepuste plivanju, potapljanju i neizbježnom mamkanju.

– Mama daj me digni na leđa, mama daj zaroni i gledaj, mama idemo na rijeku, mama mogli bi na masažu…maaaaamaaaaaaaaa – samo se njih čuje. Svi se drugi lepo kupaju i ne pitaju za svoje mame.

Uhvatim lufta dok ih potopim pod vodu pa snimam malo situaciju oko sebe. Dakle. Mi ljudi, zbilja smo u stanju biti svinje. Bacim pogled na ekipu koja se izležava na ležaljkama. Unezverenih pogleda skrivaju se iza ručnika jer konzumiraju hranu upravo tam gdi se ne smije. Jesti se smije na za to predviđenom djelu bazena, odnosno uređenoj terasi, ali to malo koga dira. A bože mene pa pravila su da se krše, jel tak?

Nakon nekog vremena deca požele sladoled pa se prebacimo u taj dio gdi ga se smije pojesti, jer nema smisla da ih skrivam šlafrokom dok oni leže na ležaljki i slade se kornetom od vanilije i pistacije. Sednemo za stol. Do nas familija, vidno uzbuđena kaj su tu gdi jesu. S nestrpljenjem i slinama do koljena iščekuju narudžbu, a konobarice ni otkud. Otkud su oni došli ne znam, ali zbog onog kaj uslijedi, požalim da su uopće došli i zaželim da više nikad ne dojdu.

Dakle. Dok deca ližu sladoled, a njih troje za drugim stolom pokušava ući u trag konobarici koja se zagubila s njihovim toplim sendvičima, glava obitelji ustanovi da je vreme za isprazniti nos.

I? Kaj napravi? Tip se nonšalantno okrene prema prozoru, zatvori jednu nosnicu, a na drugu puhne. Ne verujem kaj vidim!!! Otkud se pri vragu takvi dokopiču?!? Ali…da stvar bude gora, a da lik ne prođe nezapaženo, ono kaj je izbacil iz nosa baš mu se odlučilo sparkirati na levom ramenu. Pa onda krene okršaj – desnom rukom otresa to kaj kaj mu se zalepilo za levo rame…srećom nisam naručila sladoled pa samo s mukom u želucu i nevjerici promatram prizor.

Malo kasnije, evo nas opet u bazenu. Nekima su opciju usvajanja osnova kulture blokirali još pri rođenju, zaključim. Dakle. Dečec od cirka 10 let, malo jačih proporcija, odlučil je to popodne zabavljati se na Cerinama uz pomoć stolice za osobe s invaliditetom. Gore-dole, gore-dole, ludo se zabavlja na nečem kaj nikak nemre poslužiti za dječju zafrkanciju. OK, dete ne zna ak mu se ne veli. Ali, na par metri kasnije, usnimim ponosne roditelje:

• Ijaaaaaj, gle Vladeka kak si je našel dobru zabavu. Baš se lepo igra – zamišljam kak gospođa važno prenosi ocu malog nestaška.

I tak. Lepo smo se nakupali, da su ljudi svinje, još jednom utvrdili i doma spakirali.