Litru mleka i dve ruke molim

Rano jutro pola šest, svakog dana ustajem… nije Milena nego moja malenkost i ne mirišem na jabuke ko ista u Dujmićevom stihu nego smrdim na ukiseljeno mleko. Divota. Ogledavam se još krmežljivih očiju u nadi da su mi noćas nekim čudom zrasle dve dodatne ruke o kojima već mesec dana maštam. Nikaj. Grozota. Nije fer. I danas mi ne preostaje drugo nego brisati riti, čistiti nose i hrvati se s ovo moje dvoje i tek dve mi podarene ruke.
Priznam evo da se povremeno, u fazama očaja, znam zainatiti pa se koristim i nožnim prstima pri menjanju kanala na daljinskom upravljaču. Na moju nesreću još nisam savladala menjanje pelena uz pomoć nogu, a bilo bi zgodno da dok istovremeno sedim s prdom za stolom i crtam, s druge dve kuham ručak, a s četvrtom peglam bodiće koje sam baš skinula s štrika. Nebi bilo loše kad bi se rezervne ruke mogle kupiti u dućanu mješovitom robom, pa uz litru mleka uzmeš i dve, tri, nek se nađe, kolko već procjeniš da bi taj dan mogla imati posla.
Kratke su mi noći. Gotovo ni ne primjećujem neku veću razliku u dobu dana osim kaj tu i tam stisnem šalter da upalim svetlo. Kiša nam ovih dana ne smeta. Moglo bi se reči da mi čak ide na ruku. Prda je još dovoljno razumna i dok velim da pada kiša prestane inzistirati na izlasku. Kod šetnje bi mi još dve ruke za guranje drugih kolica najviše koristile jer mojoj dvogodišnjakinji, otkak se bracek počel vozati po gradu ne padne na pamet da bi koji korak napravila pešice. Vozi se ona ko kufer, dokle god i kolko god treba. Dok smo ju moljakali da se vozi, onda je morala hodati, baš nama u inat.
Možda se pitate dal smo rešili problem s „oštećenjem“ sluha koji sam spomenula u prošlom broju. Na našu veliku nesreću kuma, otorinolaringologica, je takaj na porodiljnom pa aparaturu za odštopavanje uha nema uz sebe, posebno ne hoda s njom po dečjim rođendanima. Doskočila ja ipak ovom problemu i to dosta jednostavno. Kad se prdi na naglo oštetil sluh, Mam je odlučila pojačati volumen svog glasa i kupila mikrofon. I sad dok se bracek naceckava, a ja sam zbog toga u nemogućnosti hodati za ovim „nagluhim“ detetom po hiži, upute dajem prek mikrofona. Naravno, i na ovu moju dosjetku je brzo postala imuna, ali dok sedmi put zaredom zarežim u mikrofon koji je otfrljen na maksimum, rezultati se ipak osete.
U prvih mesec dana života mali princ je natukel gotovo 5,5 kila i počel sve više ogledavati svet oko sebe. Čak se počel zanimati za jopce i kranjce kaj vise na onom njegovom dečjem tepihu. Bogec, em mu je seka prisvojila sve igračke, em mora čekati na red i za svoj čarobni tepih jer damicu doslovce treba odšlajsati od svega kaj je njemu namijenjeno. Svojih 85 centimetri najlepše je narivati u bracekovu sedalicu koju on još nije ni probal, a ako ona ovak nastavi, mogla bi ga dočekati samo njena železna konstrukcija.
I još jedna potvrda da bi mi dobro došle one dve ruke. Neku večer doleti prda do mene i bjaceka škripeć s dudom za zubima, veli: o, gle ga, gle ga, sjatki bjacek…zagrli ga, pusne i zaustavi svoje ručice na bracekovim obrazima. Pogleda me mudro i prozbori: glaaavu skinuti!
Ajajajajajajaj, i sad vi recite da su moje želje neutemeljene. Pospremim ih u krpe, a ja se zdušno bacim na „molitvu“ u nadi da se bum nakon ove proživljene epizode ujutro probudila u najmanju ruku u vidu hobotnice jer mi ni četri ruke izgleda nebudu dost.