Lenost i roditeljska komocija

Nakon kaj je pod gumama svog limenog ljubimca osetil da je nekaj pregazil okrenul se i iza sebe ugledal lica prestraveljnih roditelja i zaposlenika vrtića ukopanih na licu mesta. Niko se ne miče, ni levo ni desno, samo rukama pokrivaju lica. Izobličeni pogledi i skamenjeni ljudi njegovom mozgu odašilju samo jednu poruku. Dogodila se tragedija. Nekaj prestrašno. Noge su mu odsečene. U ušima mu zuji. Snage da otvori automobilska vrata i suoči se s tim kaj je napravil ni otkud. U staklu svog retrovizora krajičkom oka spazi odbačenu lutkicu pored stražnjeg kotača. Za njom ispružena dječja ruka koja bespomično leži. Svet mu se u sekundi ruši, nema zraka. A još prije par minuta sve je bilo lepo i idilično dok je svog mališana ubacival na stražnje sedalo vozila parkiranog u dvorištu dječjeg vrtića. Kak sad odjednom ovo? Isti tren poželi da je ovo sve samo ružan san no jauci i nečiji neutješan plač govore mu da nije.

Dragi moji, ovaj uvodni dio priče je izmišljen, ali temeljen na svakodnevici i istinitim događajima koje gledam u dvorištima dječjih vrtića. Roditelji! Pa kak vas nije sram! Jel se more jasnije i jednostavnije zamoliti vas da svojim limenim ljubimcima ne ulazite u vrtićki prostor. Pa jel tolko problem parkirati auto negdi izvan ograde pa prošetati nogice tih par sto metara? Pa kaj ste tolko leni?! Srdita sam i besna! Svaki dan ista priča. Svaki dan iste registracije i isti oni prave se da za njih vrede neka drugačija pravila. Od kud im pravo?!?  Pravila su da se krše, rekli bi u šali. I jesu, ali ne kad su u pitanju dječji životi. Oni su mali, razigrani i nisu još svjesni da im na ovom svetu skoro iz svakog čoška preti neka opasnost. A vi ste veliki i morali bi biti pametni i ponašati se onak kak vas moli i samo osoblje vrtića. Već danima na svim ulazima vrtićkih objekata velikim crnim slovima na belom papiru stoji da se MOLE roditelji da NE ulaze svojim vozilima u dvorište. I nije to upozorenje osvanulo prvi put. Ali nikaj. Sram vas bilo!! Pa i ja sto put kasnim i šizim jer nemrem baš najti parking tik do ulaznih vratiju pa se vrtim po parkiralištu i klenem u rano jutro i na koncu parkam  malo dalje. I kiša mi zna cureti za vrat i deca pokisnuti, ali nekak mi je normalno da se poštuje ono kaj je gazda tog objekta propisal. Baš me zanima kak bi ti isti pametnjakovići reagirali da se jedno jutro neko k njima bez pitanja uparkira na njihov im posjed. Sigurno im ne bi bilo drago i na račun tog bezobraznika i neotesanca sasuli bi hrpu lepih uvreda. Kaj ne?

Morti se koji od vas koji čitate ove retke osetil prozvanim, ali to mi je i bila namjera. Svaka slučajnost sa stvarnim osobama nije slučajna nego namjerna. A vi na koje se ovaj tekst ne odnosi, na vama je da proširite priču dalje ne bi li ovom bezobrazluku jednom za uvek stali na kraj. Sve je dobro, dok se ne dogodi, a ak malo razmislimo, mogućnost da se tak nekaj dogodi nije mala. Tragedije se događaju ne našom voljom i dok se najmanje nadamo. Bi si tak nekaj, a zbog vlastite komocije i lenosti, ikad mogli oprostiti?