Laku noć moj zečiću

Dobrodošla u klub nespavača, tak mi je sećam se jedna poznanica poželjela sve najbolje na ulazak u svijet majčinstva. Lepo mi je objasnila da jednom kad dobiš dete više nema spavanja u komadu dužem od dva, eventualno tri sata. Nisam verovala. Evo ispalo je da ima praf. Kad bi delili titule u tom klubu, nebi me zapala baš neka visoka. Nebi, jer moji još kaktak dobro spiju. Iako smo ratovali kojh 18 meseci prda već pol godine odmara u vlastitoj sobi u svom krevetu. Taman kad smo se navikli na jedno buđenje noću, s dolaskom malog princa otvorila se nova fronta i sve krenulo ispočetka.
Mali žabac spi s mamom i tatom i on je za sad glavni remetilac našeg mira. Znam da ova mjera nije popularna i da se ako i je tak, ne smije priznati, pogotovo ne javno. Svi su prepametni i puni savjeta kad je dečje spanje na tapeti. U našoj, „zapadnoj“ civilizaciji bebu treba čim prije maknuti iz roditeljskog kreveta zbog straha od gušenja i drobljenja pa neki već pri povratku iz bolnice dete smeste u kinderbet u drugu sobu.
Mislila sam da bum s drugim detetom pametnija. Ležernija jesam, neke sam si stvari pojednostavila, ali oko spanja se opet natežemo. Odlučna sam bila da bu noćil na svom madracu, ali ne ide pošto još uvek mora svakih par sati užinati, a ja od umora začorim i ponovo se sretnemo na istom mestu u neko kasnije vreme, kad je već red za novi obrok.
Mali princ uvek prvo začori u našemu krevetu, pa ga obično premestimo u kinderbet. Onda se probudi oko 2-3 sata i počne se derati, pa ga uzmem k sebi u krevet, i on, ofkors, začori ko klada. Tak se mi svaku noć premeštamo. Jasno da mu tak paše jer se oseća sigurnim između mame i tate. Probali smo i s spavanjem u kimbaču, ali to je bila gnjavaža. Zato sad spimo skupa i baš nam je lepo. Jedino kaj sad znam je da se ne isplati živcirati jer to sve tak brzo prejde, a dečica odrastu i više im ne padne na pamet ušuškavati se kraj roditelja u krevetu.
Sećam se kak mi je bilo teško dok sam prdu izbacila iz našeg kreveta u kimbač, svega par centimetri dalje od sebe. Uskoro je uslijedil i drugi korak, kinderbet je preseljen iza drugih vrata. Prvih par noći skakala sam na svaki šum i proveravala kakvo je stanje u sobi. Danas spi ko top, tu i tam se zbudi jer joj je usfalilo kakaa ili je grdo sanjala. Sve to, prošli smo u manje od dve godine.
Prda se na vlastitu sobu odlučila skoro sama. Jedan smo dan nekaj tumbali po kući i moj stari krevet nam je smetal. Malu smo gazdaricu pitali jel bi ona spala u velikom krevetu i ona je pristala. I to je bilo to. Drugo smo popodne iz njene sobe izbacili kimbač, koji bu se pak za koji mesec uselil na staro mesto. Za braceka. Seka se već sad veseli njegovom useljenju, ali pristaje na to pod uvjetom da mali nebu vikal.
– Al mama bu i dalje vikala laku noć moj zečiću ? – pita me i smije se od uha do uha.
Mama izgleda umorno, sivo, rasčupano i ne baš dotjerano i kronično je nenaspavana, no to je taj obavezni look koji valja njegovati kad si pripadnica kluba nespavača. Al kaj drugo, inače nebi znale da imamo decu.