Korak napred natrag dva, vraćamo se porocima

Najbolja čestitka povodom mog današnjeg rođendana stigla je jučer iz Tratinčice kojom me obavještavaju da sam dužna u ponedeljak odazvati se informativnom sastanku  u gradskoj vijećnici jer je bjacek dobil svoje mesto u jaslicama. Sljeduje ga kampus iliti bivša vojarna gdi se ovih dana punom parom radi na novom objektu nazvanom Crvenkapica. Nema šale pri njemu, proslavi prvi rođendan i odma u vojnike. Sretna sam i zadovoljna, ali istovremeno i poprilično zabrinuta kak bu on tak mali tam funkcioniral. Jedino kaj zna je hodati i trpati u usta sve kaj najde na podu. Zna se naravno i pošteno neutješno plakati, a od jučer po štengama i lojtri uspinjati. Tješi me neki dan iskusna poznanica da mu je i samo to kaj hoda već velika prednost pred onima koje još valja nositi. Mogel bu ipak prvi do tanjura dobežati i napuniti bušu. Budući zna i po lojtrama, mogel bu i voćke prije svih obirati, dodam k tome. Ajd, bar nekaj.

Nova Crvenkapica nezaobilazna je tema ovih dana na kavicama. Moru se čuti kojekakve priče pa čak i izračuni u kilometrima pretvoreni u kune kolko bu koštalo pojedine roditelje dostavljati decu do tog dislociranog objekta. Meni se čini da bu tam klincima baš fajn. Hlada i placa kolko god očeš, a kad u taj objekt usele nove igračke, tete i klinci to bu neka sasvim druga priča. Mislim realno, i ja bi bila sretnija kad bi mi vrtić bil dvor do, pa ga još u piđami prebacila teti prek lese, ali ne šljaka. Dvor do je teta čuvalica koja svoj posel računa najmanje duplo od vrtića. Da nebi krivo razmeli, ja cijenim njihov posel i da imam love rado bi si ju priuštila dok bjacek još malo ne stasa. No, u današnje vreme, kad svaku kunu treba tri put prevrnuti prije neg ju se potroši ovo je ipak rešenje za koje se vredi malo navažati. Predlažem kaj bi se ponovo gurmanov vlakić del u funkciju pa kak je nekad razvažal vojake tak bi sad ranom zorom skupljal gradskim ulicama polaznike Crvenkapice 😉 Šala mala. Ma ljudi moji, pa kaj da smo u Londonu ili Parizu pa da nam za ostavit dete na jednom i doć na posel u drugi dio grada treba i više od sat vremena? Našu Koprivu vduž i poprek prejašimo z biciklom za 15 minut. A i fizičke bi nam aktivnosti dobro došle u danima koji su pred vratima, itak svi kukamo kak smo debeli i slabo se krećemo.

No, niš me ne čudi. Takvi smo mi Podravci. Na sve kaj je novo bafčemo – za svaki slučaj hititi kontru, nek se najde. Ne glasi bezveze ona podravska: ni me briga sam velim! Posle ak nam se i svidi nebi priznali nego se z uhima pokrili i čkomeli glave pognute v čošku dok nam brk titra od zadovoljstva i sreće.

Prda uspješno gura i drugi tjedan vrtića. Za sad smo zdravi ko dren kad je ona u pitanju, no nebumo se puno falili. Doduše dofurala je zvrtića i prodala bjaceku prehladu pa smo je gratis dobili i mi roditelji. Već sad hodamo z rupčekima kaj da je vani najdeblji prosinac.

Korak napred natrag dva, tak nam ide ovih dana posle vrtića. Vraćamo se starim porocima: dudi, flašici, počeli smo puzati kaj nismo delali ni dok je bilo vreme, a najzadnji je biser bil da oće pelenu. Teško je na kraj jer ak u samo jednoj željici popustiš već si si natovaril vraga na vrat jer je mesto malog prsta damica upravo zgrabila kompletnu šaku. Borimo se i nadmudrujemo svim silama i sredstvima.

Evo ga, znala sam, dva put na leto z voljom operem prozore i upravo u daljini čujem da se sprema nekakvo nevreme. To mi ovaj od gore šalje poruku da od godina nemrem pobeći kolko god ja prozora ovih dana oprala. Petak nemrem preskočiti. Rođendan je tu. Sretan mi.