Kompa i klopa

Prda i bjacek postaju uigrana kompa. Neki ih dan ulovim da poskrivečki njupaju desert koji inače držim na najvišoj ladici u vratima frižidera. Tek kasnije kad se popiknem o lojtre pred hladnjakom shvatim da je mudrijašica istu dovlekla i dočepala se predmeta želja. Kaj bi ona mamu prosila bezveze pa da riskira odbijenicu, ovak dok niko ne gleda, snađi se druže. A da je ne otcinka u nestašluku bjaceku tutne jedan biskvit u ruku pa skupa još slađe mljackaju. Logika joj štima, kad je on već smazal jednoga ko sudionik u nedjelu ima da šuti. Jedan drugome čuvaju leđa već sad. Kaj bu tek dok krenu s ozbiljnim nepodopštinama.

Valja još jednu crticu u dnevnik staviti jer imamo veliku novost, a ta je da su djeca izbačena iz roditeljske sobe. Od neki dan noći provode na istome katu ali za desnim, a ne levim vratima. Neutralan teren odnosno hodnik bjacek još povremeno iskoristi nebi li se iz lođe A prebacio u lođu B pod sigurne skute kraljice majke. Neobično je velik taj krevet ovih dana, a kaj bu tek nakon kaj zutra vuru pomeknemo pa zimske noći postanu još duže? Zapravo mi drago bude kad me bjacek iznenadi noćnom posjetom jer onda mama opet ima svoju malu bebu.

I još je jednu natuknicu bitno utefteriti ovaj tjedan. Dogodilo se tak da smo igrom slučaja, dok smo sedeli na gradskoj klupi i odmatali jajce iznenađenja negdi u žaru borbe spotepli cmukalo. Duda je ostala negdi za nama. Nije ju pojel ni kit ni morski pes niti smo ju hitili f kantu jer smo tak odlučili sami. Ne, jednostavno smo ju spletom nesretnih okolnosti zgubili.

Tu večer dok smo došli doma gubitak smo obilježili s par suza i uzaludnim ponavljanjem da mu najdem dudu. Ovaj put zbilja nisam imala kaj jer smo i zadnju od 14 koje su povremeno bile u điru potepli. Kad smo shvatili da pomoći nema, utonemo u san praznih ustiju.

Dan kasnije, po povratku iz vrtića seti se ponovo svog neprežaljenog dodatka. I zaplače. A meni ga žal. Pa ponudim opciju. Na izbor su duda ili autić. Izbor je prejednostavan. Ko iz topa ispali da oće autić. I taj autić je dostojna zamjena sve do dobi kad valja oprati zube i poći leći. E tu krene tuga i jad. Takav neutješan plač već dugo nisam čula. Pa još jenput od tuge koja me shrvala krenem u prevrtanje svih žepova na jaknama i prslucima, izoprćim sve torbe i ruksake, spodižem jastuke i poplune, naluknem se pod krevete…ali nikaj. Nema je i nema. Nema ni za lek. I kaj ve? Plačem skup z njim i spremna sam drugi dan nakon posla kupiti još jednu pa nek ju cmuče ak mu je ta guma tak draga.

Kad novo jutro svanulo, a duda ni spomenuta. Čuda se ipak događaju. Samo nam još valja pregrmiti vikend i to je to. Beba bu se pretvorila u pravog malog dečka.