Kilometri umesto vrtuljka

Da su imali izbora prda i bjacek sigurno bi prošlog vikenda ostali u našem malom mestu i trošili lovu na prvomajskom ringišpilu. Ali, mama je odlučila, za njihovo dobro, dati petama vetra, izbjeći četverodnevno narodno veselje, a pare utrošiti u benzin ne bi li vidli neke nove, do sad neviđene krajeve. Nisu se bunili, jer i njihove riti vole biti na putu. Da izbjegnemo komplikacije do polaska izbjegnemo i taj dio grada na kojem su već postavljeni treskači i vrtuljak.

Rano jutro pola 6, toga dana ustane, ne Milena nego moja malenkost. Dvojac poskače iz kreveta i evo nas, za sedam sati, pri tabli Sarajevo. Smestimo se pa nakon kaj se malo rifrešamo, krenemo prema poznatoj Baščaršiji. Gladni i žedni zauzmemo mesto u jednoj od čevapdžinica gde omastimo brk. Gud. Sad kad su želuci puni moremo nogu pred nogu dalje u razgledavanje lokalnih znamenitosti. Vreme nas posluži pa ispijemo kavicu na otvorenom, pojedemo sladoled, usput se čudimo njihovim običajima i napravimo dobru kilometražu brojnim uličicama u kojima trgovci mame raznim artiklima. Prda i bjacek već na prvom štandu zagledaju nekaj bez čega njihov život dalje nebi imal smisla, no, financijaš, (čitaj:mama), želju im ne ispuni. Večer završimo, čim drugim neg burekom i pitom sa zeljem.

Subotnje jutro zgledalo je kak da je došel smak sveta, a kiša je levala kak z kabla. No, nas nikaj nemre iznenaditi. Navlečemo gumenjake i zimske jakne pa se damo u daljnji obilazak. U jednom nas momentu put odnese na Trebević, jednu od planina gdi se još moru videti ostaci infrastrukture građene za potrebe Olimpijade davne 1984. godine. Bob staza pod snegom, baš kak smo ju pred 23 lete gledali na teveu, no pusta i prazna, bez jurećih kamikaza.

Nakon snježnih radosti udobrovoljimo se u nekoj od aščinica gdi isprobamo još neke lokalne specijalitete. Nakon kraćeg popodnevnog odmora za kojeg kiša prestane opet se spustimo u sam centar. Večer završimo, naravno, čevapima.

Nedeljno jutro osvane sunčano, a mi donesemo odluku posjetiti samo 120 kilometara udaljeni Mostar. Pun pogodak. Uvjerimo se svojim očima u hrabrost/ludost lokalnih skakača s mosta koji se s 20 metri visine ufaju skočiti u 10 stupnjeva hladnu Neretvu.

A kad smo već ugledali usput na tabli Međugorje, koje je od nas svega 30 kilometara, teti sekretarici u vozilu zadamo novu destinaciju za pronalazak i evo nas za koju minutu pred Brdom ukazanja.

– Je, kad smo tu, idemo gore – izjavi prda i krene… kud svi Turci…

– To je to? Zbog toga smo išli gore? – negoduju pri samom vrhu.

Tak znagla „prosvetljeni“, krenemo put Domovine. Odlučimo prenoćiti u Splitu gdi bjacek još uspije pogledati dvoboj svog nogometnog kluba protiv domaćeg Splita. Praznik rada provedemo u obilasku Zadra, morskih orgulja i pozdrava suncu. Navečer se, nakon prevaljenih 1350 cestovnih kilometri u četri dana, strovalimo u poznatu nam postelju.

U utorak dok skupljam bjaceka u vrtiću bacim oko na friško nastale radove na oglasnoj ploči kojima su ocrtali ono kaj ih se dojmilo za vikenda.

– Gle mama, raketlin – hvali se dok mi pokazuje crtež minareta potpisan s Baščaršija.