Karta mi je v žepu

Došli smo z škole s letkom u kojem nas neko prek deteta pokušava namamiti da iskeširamo 40 kuna za nekakav priručnik s pripadajućim mu cd-om. Prda je zapela da to baš oće. Ali onak, jako oće. Čak je spremna odustati od Disneyeve predstave nebi li postala ponosna vlasnica tog nečeg kaj vidimo tek na papiru. Kaj je to točno ni sama ne znam, al  smo bivali upozoreni na početku školske godine od strana učiteljice da ne nasjedamo na svaku takvu njihovu želju i da ne treba ništ od toga dodatno kupiti. Doduše i sama se sećam kak su nas svojevremeno kad sam sedela u školskim klupama obilazili kojekakvi aktivisti pa nam nuđali sve i svakaj. Kakva su danas vremena, da i na kiosku moremo kupiti od igle do lokomotive, uskoro očekujem da dete doma dojde s novom kolekcijom noževa od nehrđajučeg čelika jer eto baš to bi im za gablec bilo najpotrebnije. Za mojih su se školskih dana prodavale ipak samo knjige. U nekolko smo navrata sestra i ja čak uspele prodati dobro spiku tati, pa smo se pojačali doma s novim kompletom hrvatskih književnih uspješnica koje su se na kraju koristile prigodno, blagdanski za teršit pišingere.

Zato, poučena iskustvom, ne popuštam. Znam da je to tek tolko. Hir koji bu ju prešel dok dojde doma i skine najlon s knjige i omot s cd-a. Nije da je u pitanju tih 40 kuna, pregrmela bi ja i to da se razmemo, ali stvar je principa. Moram u korijenu srezati potencijalnu opasnost da iz tjedna u tjedan gomilamo nepotrebne novitete na policama. Zapravo, razlog tome je da ja ne slažem pišingere, mađaricu, ni medenu pitu, pa stvarno ne vidim svrhu da kupimo tak nekaj.

Pregovori s prdom potraju dok istovremeno roni krokodilske suze.

– Dobro kaj ima tak zanimljivo u tome da si sad zapela pa ti baš to treba?

– Karta – prošapće.

– Kakva karta

– Pa sveta. Oću videti kak izgleda svet.

A mišica moja. Ona bi gledala zemaljsku kuglu. Pa kaj nije mam rekla tak.

– Pa bumo nabavili istu veliku kak zid ak treba. Pa bumo križali ono gde smo bili i gde bi hteli biti –

Može. Pristojna kompenzacija. A može i Disney na ledu. Ma sve može, samo nek bu karta. Plovili bumo prostranstvima prek zida vduž i poprek, cele dane i noći. Pa si bumo napravili i plan kam i zakaj bi trebali iti i kaj bi hteli videti.

– Big ben ti je mama veliki sat. To bi mogli ić videti – veli ona. Sklimam. Budemo ubacili u raspored. No, nemre se samo tak otiti. Moramo se ipak prije malo informirati i pripremiti. Dobar nam je primjer kak ne valja samo kak muha bez glave krenuti nekam na drugu stranu sveta dala naša teta koja se pred koji dan vrnula iz Indije. U grupi od tridesetoro s kojom je tam boravila našlo se i onih koji su baš silom hteli dokazati kak je njihov obrambeni sistem imun na sve i svakaj pa su se nacugavali vode z lokalne pipe. Da su kasnije grlili školjku ne znajuć na koju stranu bi se prije okrenuli, nepotrebno je i objašnjavati.

Pa onda, sad bumo se pomalo prek zidne karte spremali i delali listu želja. A jednog dana, dok se nagleda sveta prek karte, došla bu doma i ispalila: karta mi je v žepu. Gulp.