Kampiranje. Kmica. Tri nasmijana lica.

U kreativnoj sam blokadi s razlogom jer sam svoj dvojac poslala na zasluženi odmor. Dok oni točaju guze kod bake na moru, mama na kvadrat lufće mozak. Ali, ispalo je ovaj tjedan da sam u velikom problemu, jer nema moje ekipe koja mi je svakodnevni izvor inspiracije. No, nije da se ne čujemo i ne znam kaj delaju, ali nema onih sitnih detalja koji život znače.

Prda je velika i tokom prvog razreda je savladala abecedu pa mi piše prek mobitela.

– Bok mama, idemo na plažu, nemoj više tipkati – skoči na viberu pa dopisivanje još malo potraje. Gdi je bjacek i kaj dela, šteta da on ne zna pisati da se ubaci u priču, velim.

A onda, odjednom, zatandrče poruka i s njegovog broja. Mudrica moja, nije on od jučer. S obzirom na to da ne zna tipkati, lukavo se setil i snimil mi poruku.

– Bok mama, kaj delaš, kakvo buš nam iznenađenje kupila dok dojdemo doma? – direkt, bez okolišanja, odma je izbacil svoju želju, bez pozdrava.

Opadnem skoro u nesvest kolko je mali prdonja snalažljiv. Skidam kapu, to ni meni nebi baš mam palo na pamet, a dogodilo se naprimer da si baš lakiram nokte i nemrem stiskati po slovima.

Ljetni praznici. Luftanje. Neki dan sretnem prdinu frendicu koja na prvu ne odaje ni najmanje oduševljenje kaj su školske knjige hićene u zapećak, a još brojni dani pred njom bez brige i pameti.

– Dosadno je – veli ona. Istu rečenicu i moji često izgovaraju. Meni, ak se dobro zamislim, nikad nije bil problem biti na praznicima. Nit nam je ikad nedostajalo zabave, a nismo imali baš bogzna kakve igračke s kojima bi si kratili vreme. Više smo se družili, spominjali se, delali spačke…igrali smo gume, školice, skrivača…ovima danas to niš ne padne na pamet. Za sve ih moraš instruirati, navigirati i koordinirati. Malo me žalosti činjenica da ih nekad celo popodne moram terati da se izbace van na ulicu jer smo baš evo kupili novi komplet kreda pa bi mogli nekaj nacrtati. Kakva su to vremena došla. Jučer pak čitam da je kreirana neka nova igrica gdi deca hodaju gradom i išču prek mobitela po gradu nekakve virtualne životinjice. Znam da su druga vremena i da nemremo uspoređivati ono moje s ovim danas, al svejedno nemrem bit vesela dok vidim da se igranje svodi na buljenje u mobitel ili laptop.

– Ja se ne sećam baš svojih ljetnih dječjih praznika – veli mi moja kolegica pa se i sama zamislim.

Prva slika kaj mi se ukaže je Šoderica, kamp, šator, sestra, sestrična i ja onda curice od 12-13 godina…bile smo tad najmlađe u kampu, ali su na ostali pazili i čuvali kak kap vode na dlanu. Kupanje, sunčanje, po celi dan landranje…pa onda za par godina, ko srednjoškolke, mesec smo dana u komadu provodili na isti način. U šatoru ispred kumine Vile propuh…zubi su se prali dok bi bilo žvakača, jelo se kaj se ulovilo po terasama…a spat se išlo na ranje, dok je već sunce zišlo čez granje…to je bil život. To isto nadam se da budu proživeli i moji potomci umesto da takve doživljaje gledaju i proživljavaju putem Interneta. To im moram priuštiti, prvom prilikom. Kampiranje. Komarci. Kmica. I tri vesela i nasmijana lica.