Kakvi smo uzori?

Kakvi smo uzori vlastitoj deci prejde mi kroz glavu svakodnevno. Nekolko put. Neki me dan bjacek doslovce pokopa rečenicom: mama nemoj pušiti, umrla buš ko tvoj deda kojeg smo neki dan gledali na groblju s cigaretom na sliki.

Zbilja. Ta mala glavica u meni vidi sve ono u kaj bu se jednog dana pretvorila. A ja? Kakav sam primjer? Pa i ne baš najbolji. Zapravo onak dok se izbacim iz kože i stanem u čošek, pa sve realno i objektivno promotrim dojde mi da se opalim po glavi kak sam duga i široka. Svakodnevica nas guta, tjedni lete, a deca su nekak često u svemu tome na zadnjem mestu.

– Kaj bum ja delal dok bu ona na treningu? – cvili on, a ja koju čeka još hrpa toga, od skupljanja veša, ubacivanja istog u vešmašinu i sortiranja , uvođenja reda u kuhinju i kupaonicu, svakodnevnog popodnevnog raspelavanja i obavljanja kupovine po gradu i uz sve to non stop visim na mobitelu ko iz topa ispalim rečenicu s kojom znam da bum ga umirila.

– Buš se igral malo na laptopu dok ja ne obavim kaj moram –

Mir božji. On sedi na kutnoj, bleji u šljašteči ekran dok ja letim s krpom i metlom po kući od podruma do tavana. Ona je na treningu. U tih sat vremena dosta se toga more napraviti ako ste dobro organizirani. Ako ste. Ako niste, onda se muvate ko muha bez glave.

Primjer od neki dan. Nakon kaj ih ostavim na španjolskom odem u dućan. S popisom kojeg mi je uručil mili. Sve piše crno na belo kaj moram kupiti. Stojim nasred dućana i prekapam po žepima. Papira nema. Pa onda ostavim kolica i usput se potrudim objasniti trgovkama koje me doživljavaju kak crno pod noktom zbog čega bum ja sad kolica ostavila i trknula do auta. Pred autom shvatim da papira nema pa se primim još jednom premetanja po svojih osam žepova. Nađeno. Bil je celo vreme uz mene, samo ga nisam registrirala. Dok se ja orjentiram i utrpam u kolica ono kaj treba, vreme mi je isteklo pa na koncu nemam vremena za kupit još 30 deka tvrdog sira jer gospođa ispred mene nije sigurna dal bi uzela jeger ili špek salamu, a dvoji oko toga ko da kupuje tlakavce za popločit 300 kvadrata dvorišta. Vreme je scurelo i evo me već opet pred zgradom gdi sam ih pred par minuta ostavila. U autu utvrđujemo nove pojmove jezika kojeg smo nekad apsolvirali putem televizijskih sapunica. Doma se na brzinu složi nekaj za ubacit u kljun, tuširanje, presvlačenje, mleko, pusa – bok.

To je taj model. Svakodnevni. Nije baš da sam zadovoljna. Trebalo bi malo stat na loptu. Svi očemo da su baš naša deca najbolja, a da bi ona bila bolja i mi moramo biti bolji modeli od kojih budu učili. Svi mislimo da delamo najbolje jer receptura za odgoj ne postoji. No, nikad nije kasno za pitati se kak biti bolji primjeri. I dok se to pitamo, ima nade za popravak.

– Svaki dan je avantura, veli mi moja pajdašica. Ima praf. Valja malo stati na loptu, pa ostaviti zmazanu kadu ili hrpu veša nek čekaju. Oni nikam pobegli nebudu, a deca budu zrasla i sećala se živčane mame koja poput veštice leti s metlom po kući. Opravdanje za to more se najti samo jednu noć u godini. Nažalost i ta je pred koji dan prešla.