Kak posadiš tak ti bu i zraslo

Prda se jako uznemirila neki dan pred spanje. Ležimo u krevetu i čavrljamo. Sad ju već zanimaju kojekakve stvari pa je tak zapitala dal bu ona zrasla prije neg njena pajdašica koja je igrom slučaja pol leta starija. Objašnjavam joj da nebu, jer je kolegica i sad za pol glave veća, a s obzirom da je šest meseci ranije počela stareti, ova moja ju nikad nebu dostigla, a kamoli prestigla. Nije zadovoljna mojim odgovorom pa ulaže protestnu notu: Neću da ona naraste prije mene!! Ružno je kad neko naraste prije mene!!! Onda zapita dal bu bjacek narasel prije neg ona. E, tu joj je odgovor malo bolje sel iako joj ne paše moja obavijest da bi bjacek već uskoro mogel doseći njenu visinu, a za koji mesec gledati je „z visoka“. Ipak, utješi je to kaj bjacek nikad nebu stariji na način da bi imal veći broj svećica na torti od nje, a i to da bu ona ipak krenula prije maloga u školu. S tim mislima napokon zaspi.  Bjaceka još ne muče takve stvari, on se pak bori s pitanjem a zakaj? To mu je postala glavna poštapalica. Na svaki nekaj, on zapita isto. Ali, već znamo i to je još jedna od faza.

Prošli smo se put bavili komarcima, a ovaj put moramo spomenuti mrave koji su nam kolonizirali dom i nikak da ga napuste. To da vidite, nema gdi ih nema. Borba je teška, nekad mi se čini uzaludna. Trudim se svim snagama ulazit im u trag iako to i nije baš teško jer se ni ne trude skrivati, no pravi je izazov predvideti, nakon kaj im se upravo otkrivena izlazna rupa nafila neopitroidom, na kojoj bi lokaciji uskoro mogli izbiti. Mogli bi na račun toga otprti kladionicu. Decu je spočetka lovil frast od istih. Nisu im se dali blizu. Vrištali bi samo kaj su ih ugledali, pogotovo bjacek, pravi mamin hrabrić. S vremenom su oguglali, nisu ih više doživljavali, a od neki dan su im postali glavni izvor zabave. Love ih po kući pa ih puštaju da im hodaju po rukama i nogama. Fućkaš barbike i lego kockice. Malo fali da im imena ne počnu davati iako ne znam kakvog bi to imalo smisla jer ko bu u svoj toj gužvi baš prepoznal Mireka. Umiru od smeha dok ih ovi škakljaju šećući po njima. Ohrabrilo ih je neki dan kad smo na terasi našli hrušta kojeg sam ja nakon njihove vike i strke pustila na prst.

–         I ja sam u vrtiću našel krušta – fali se bjacek, a prda mu tumači da su ona i prijateljice joj na igralištu našle jednog zelenog smrdljivog martina kojeg je neko valjda pogazil s biciklom. Kaj su s njim napravile nisam htela znati.

Neki su mi dan bili od velike pomoći moram priznati. Posadili smo u šusu 12 paradajzi i osam papriki.  Sad ih pazimo, gledamo i zalevamo. Tak je to, kolko uložiš tolko ti se i vrne, kak i s decom. Kolko okapaš, pleviš i gnojiš vidlo bu se za koji mesec dok se zacrvene i zazelene plodovi. S decom je to malo dulji proces, ali rezultat bi trebal biti isti. Oni u koje se ulaže truda na kraju bi, ak ih u međuvremenu ne napadne kakva plijesan trebali zrasti u zdrave i poštene primjerke ljudske vrste. Dal bu ko koga i kad prerasel skroz je nebitno.