Kad zamiriši na mamu

Šest i pol godina punih prošlo je da bi mili i ja doživeli dan kad smo ostali sami u kući. Ali sami. Ono baš neprekidno u trajanju nekoliko komada sati. Ovaj put točno 72. Potomci su dobili poziv da odmore prek vikenda u bakinom aranžmanu. Nismo dugo dvojili već smo ih jednostavno spakirali i na vlak otpravili. Tjedan je dana trebalo čekati da vlak zahuče s zagrebačkog perona, a ja suznih očiju i paketom šmrkljivih maramica odmašem svojim malim velikim putnicima. Priča koja je tih pripremnih tjedana dana držala vodu umalo propade kad na stanici navlačimo ruksake na leđa, a bjacek shvati da se mama ne bude ukrcala na taj isti vlak.

– Mama zakaj ti ne ideš s nama? – izusti.

Gutnem knedlu pa objasnim nekak zbrda zdola da ni sama ne poverujem u svoju priču, ali brzo ih izljubim i zgrabim volan srebrenka.

Tri dana soliranja. WOOWWW. Izgleda sam u nekoj bajci. Nakon rastanka izvedem se u šoping centar, da si popravim raspoloženje. Prvo zasednem na kavu pa se iz te fotelje ne mrdam idućih sat vremena. E sad je vreme da na miru, bez da mi neko cvili, visi oko noge i otvara pokrivalo na kabini dok ja u gaćama navlačim nogavicu hlača, prošvrljam dućanima i kupim kaj mi se zdopadne. I crkavica je bila pa mi ide u prilog da u tom trenu nisam ograničena financijama. Sve mi ide na ruku. Hrabro krenem. Već nakon 10 minuta u prvom se dućanu iživciram tak da se odma prebacim s razgledavanja odjeće na probavanje obuće. E tek se tu iživciram. Prekrivala za tijelo su mi redom premala, a sve kaj sam si navlekla na nogu prevelko. Rasrdim se i odem doma vuru vremena prije neg su zaprli centar. Besna ko ris.

Ekipa putuje. I dok sam ja negdi oko Kučara, oni su već u Rijeci. Dok ja dojurim do Koprivnice oni su taman oko Buzeta. I tak se pratimo. Drugo jutro čim pregledam već znam sadržaj im doručka.

Prvotni plan da bum vikend iskoristila za čišćenje kuće…maaah…sve kaj možeš danas, ostavi za sutra, rekoh si. Pa krenem ispijati kavice, a onda te kavice navečer prejdu u nekaj konkretnije. Subotu provedem ko stari olinjali mačak. Premeštajuć se s roštilja na roštilj. Hvala još jednom mojim dragim babama.

Nedeljno jutro već nemremo k sebi. Mir i tišina. Niko ne cvili u pol 8 da mu se upali crtić, složi kakao, niko ne nabija od ranja po klaviru.

I tak smo mi preživeli. A i oni. Generalna proba je uspela. Sve je bilo dobro, uvjeravaju me prek telefona baka i teta. Samo je pidžama navečer mirisala na mamu, omakne se prdi. Eh, moji piceki, lepo smo se malo zluftali, a sad dalje po starom.