Još uvek krule gladni dječji trbuščići

Naletim neki dan u lokalnoj pekarnici na kutijicu pa ubacim par kuna i setim se da sam pred koji mesec tipkala o ovoj temi pa vas odlučih podsjetiti još jednom na problem koji sigurno nije nikaj manji od prošle jeseni.

Dogodilo se da sam ne znam kak pred godinu dana ugrabila malo slobodnog vremena za pogledati nekaj na televiziji. I baš tad se prikazival dokumentarac Dijete 31. Filmić u trajanju od 33 minute kolko su točno i meni suze tekle niz lice. Samo za trajanja filma, u svetu je od gladi umrlo 240-oro dece. Tolko me potreslo prikazano da na koncu nisam uspela milome ni objasniti sadržaj odgledanog. Strašno nekaj. Prestrašno da u današnje doba izobilja deca umiru od gladi.  Filmić je to o gladnoj deci sveta i dobrim ljudima koji su ih odlučili nahraniti. Projekt nazvan Marijini obroci svakodnevno hrani 702 tisuće dece. Projekt se rodil pred točno deset godina sa 200-tinjak dece u Malaviju. Decu su odlučili privuči u školu hranom. I uspelo je. Prije nisu dolazili na nastavu jer su im gladni trbuščići previše kruleli, a kad je čovek gladan ni za kaj nije. Ideja jedinstvena i učinkovita. Sad s veseljem idu u školu znajuć da budu tam dobili svoj redovni dnevni obrok. A onda naravno i uče, a kad nekaj nauče životi im ipak kolko tolko krenu u drugom, boljem smjeru.

I ne, nisu na meniju hrenovke, paštete, kinder pingviji, montei, gumeni bomboni i slične kerefeke z kojih se moji doma delaju norca. Ne, tanjur se napuni kašom koju su za njih zmešale njihove mame i susede koje su na taj način isto tak dobile volju za životom. Danas se po ovom modelu hrane gladna deca Liberije, Kenije, Burme, Filipina, Indije, Ekvadora, Haitija, Ugande. ali i nama bližih Rumunjske, Ukrajine, Albanije i Bosne.

Srce me zaboli drugu večer kad svojima za večeru ponudim dva pečena jajca, a od toga pol ostave pa bacim u kantu. Oni više nemru. Nemru i gotovo. Ni ne znaju kolko su privilegirani kaj su se rodili tu gdi jesu i kaj još uvek nisu spoznali kaj znači biti gladan.

Šokirala me još jedna informacija, a to je da je sa samo 75 naših hrvatskih kuna moguće jednom detetu negde u dalekom svetu osigurati godišnje troškove prehrane. Samo tolko. Tolko zdrobimo u samo jednom odlasku u dućan, a da nismo kupili ni sve kompletno za obrok koji slijedi.

Setite se toga dok pretrpavate stolove i utrpavate u sebe sve kaj vam se najde pod rukom pa umirete od prežderavanja. Setite se te dece koja umiru u mukama jer nisu već danima dobila pošteni obrok.

Ja bum i još jednom svojima objasnila da bi bilo lepo odreči se koje čokoladice, a tih par kuna ubaciti u kutijicu kojih ima posvugde.

Donirajte, volontirajte, sponzorirajte školu. Svaka donacija, bez obzira na veličinu, čini veliku razliku u životima te gladne dece.