Izbori …izaberi…saberi seee

Pri nama su izbori svaki dan, ne samo jenput f četri lete kak to f politiki ide. Mi biramo od jutra. Čim pregledamo. Npr. prda bira majicu i tajice koje bu si oblekla. Bjacek još nije tolko zainteresiran i njega se zapravo sav taj angažman slabo dotikavle. Njega boli đon kakve mu štomfe na noge navlekla, crvene, plave ili pak zelene. Mama takaj bira i svako je jutro sve manje zadovoljna ponudom. Sve je već zlizano, znošeno, spotrošenom, viđeno..teško je neke nove kreacije z starim krpama skombinirati…i makar je v cipelaru na izbor jedno 14 komada, svakome se najde fela.

Nakon kaj se oblečemo, biramo prevozno sredstvo do naših radnih mesta. Nekad izaberemo jednostavniju, ali skuplju varijantu, onu s autom, a drugi put jefitniju, ali zahtjevniju, na dva kotača. Ovaj odabir ovisi o vremenskim prilikama i prdinim školskim smjenama.

Dok se razidemo, svako bira svoje. Mama bira na aparatu tipku: Kava s mlekom. Tu nikad ne pogrešim. Pa onda biram dalje koji zadatak prvi bi obavila, a nekad i koji baš nebi danas neg za sutra prehitila. Kak se bliži podne tak je pred menom još jedna važna odluka – kaj bum toga dana hitila f kljun. To zna biti poprilično kompliciran zadatak pa mi valja biti dobro skoncentirana za donesti ju.

Popodnevni izbori nisu baš tak komplicirani, pogotovo kak su došli lepši dani. Sad opet moremo birati jel bumo kosili ili gredice štihali. Ili si najednostavnije sednemo na biciklin pa otidemo od hiže i izabrali smo najbolje kaj smo mogli u tom trenu jer trava nikam ne pobegla, a lep i sunčan dan takav se više nikad nebu ponovil.

Treba samo biti uporan i znati prilikom izbora kaj točno oćemo. Nije to baš svaki put lako, pa i ja katkad piknem ko ćorava koka, ali nekak se uvek stvari na kraju poslože pa ispadne da je baš to bil pravi izbor. Treba samo biti uporan. Fest uporan. Evo jednog primera od neki dan popodne koji potvrđuje da ti svaka stvar dojde samo ako si ju jako želiš.

Nekad davno, pred hižom smo posadili onaj simpatični raskuštrani šaš z kojeg rastu one lepe bele metlice kaj se do kasno u studenom vijore kak zastave na jesenskim vetrima. Tad nekad dojde vreme da ih se spokrati i pripremi za novu sezonu bujanja i klijanja. To znam jer susedi redovno svoje skrate na svega par centimetri. Ali, ne i ja! Ja sam odlučila biti uporna i ne dirati u taj grm, iz ničeg drugog, nego iz lenosti. Danima sam razmišljala kak bi ja to mogla s svojim kućnim škarama lat po lat rezuckati i na vrpu slagati. Ali, sve je ostalo samo na razmišljanju. Tak smo zakoračili i u novo proljeće, a raskuštrani grm, koji je ono dok je zapal sneg deci poslužil kak sanjkališni breg, sad već zbilja nije ličil neg na pravo ruglo pred hižom. Ali. Ja sam još uvek uporna i mislim si baš kak Bare u onom svom spektakularnom hitu: Neka se čudo desi!!! I znate kaj? DESILO SE!!!

Dojdem ja lepo u utorak doma s posla, s autom kojeg smo tog jutra izabrali, a sused prek puta dovikne:

– Ti porežem tog grma ili bu ti tak i dalje stajal?

Pa sam ja još jednom izabrala.