Igramo se kak veliki

Doslovce smo prek noći došli do dana kad se prda odvažila sama vani s velikim curama, susedama nam poigrati. Nije mi baš priznam bilo svejedno, ali pošto je inzistirala da ju ostavim samu morala sam joj želju ispuniti. I nju je malu već sram kaj bi ju mama nadgledala, zamislite! Cure za igru su već velike i odgovorne pa sam se zbog toga mirne duše preselila u naš dnevni boravak, s onkraj firange od kud sam imala kompletni pregled situacije. Sad se igraju graničara. Ali prda ne kuži da mora bežati od lopte nego trčkara gore dole sam tak, kak muha bez glave. Nakon graničara malo pauze pa krenu s ledenom babom, ono dok jedan žmiri, a drugi mu beže iza leđa pa kad se ovaj okrene svi moraju ostati na istom mjestu i pozi kojoj su se u tom trenu našli. Ni tu baš ne sudjeluje kak treba i dok svi nepomično stoje ona šetkara, ali puštaju joj curke jer im seže tek do riti. Nakon toga na red dojde igranje skrivača. I tu se baš  ne snajde od prve, skrije se uvek na isto mesto, ili stoji pa pokrije lice rukama uvjerena da se baš dobro sakrila i da je drugi ne vide. Uglavnom, piš živi.

E onda nakon kaj joj sve to dojadi, uskoro krene s prešetavanjem i uletavanjem mi u dnevni boravak. Prvi put joj se piša. Onda bi žvaku. Umesto nje dam joj čokoladu zbog koje je evo opet za manje od minutu.

–          Maaaamaaaa, sve su mi pojeli, baš su zločesti – žali se punih usta čokolade. Onda opet izleti van uz jedan tresak vratima.

–          Maaaaammmaaaa ona se neće s menom razgovaratiiiii  – cvili…no opet izleti van uz još jedan tresak vratima. A kaj da delam? Da preuzmem ulogu suca i fućkom vani delam reda?

Pomalo mi je već tog lupanja i kukanja dosta. Ali evo nje opet. Sad bi se preskinula jer je uočila mokru fleku na majici koju je zaradila od onog sokića kojeg sam joj minutu prije spakirala za van. NE-MO-ŽE!!! DOS-TA!!!  U tom se trenu probudi bjacek. I on načuje da se vani nekaj događa. Mora i on ko pravi babac na teren, da izvidi situaciju.

E sad se već vani prav zaprav zakuhalo. Cure su se hitile u pripremanje večere. Mešaju se kolači i torte, glavna jela i predjela. I sve se to poslužuje onak kak na televiziji, uz dolazak gostiju  i komentiranje dekoracije stola. Ovi moji malci kaj da su z lanca pušteni. Prvo se trudim držati ih na pristojnoj udaljenosti, odnosno pokušavam im objasniti da ne treba baš celu ruku do lakta u blato porinuti, niti se baš ti netom iz „pećnice“ proizašli „pekarski“ proizvodi moraju pravo kušati. Ali, nakon par minuta više mi je besmisleno ponavljati nemoj ovo, nemoj ono. Kaj sad, praška i vode bar ima. Pa nek se deca vesele i mažu kad im se oće. Dok su se dobro i pošteno naličili gotovo do neprepoznatljivosti, a mrak već počel padati i hladno nam počelo biti, sa suzama smo se oprastili od naših družica.

Kak se prvi mačići u vodu bacaju, tak smo i mi naše miceke mam direkt z ulaznih vrata pohitali i potopili v kadu. Pod slojem blata otkrili smo umorna, ali zadovoljna lica. Spremna ravno za u krpe. Blaženo proljeće.