Idila bijelog, bajkovitog, snježnog pokrivač

–          Taaaataaa, nemoj se voziti tak polako, zanoveta prda iz svojeg sica dok puževim korakom doslovce klizimo prema vrtiću. Ona ne razme. Ne razme da se cesta zaledila i da tata nesme nagazit na papučicu gasa ko inače. Isto tak ne razme zakaj ovih dana na jednom prozoru zgrade uglovnice nema tetrapaka s mlekom čiju pojavu inače svako jutro pratimo. Uzalud joj pokušavam objasniti da se mleko na minus 13 smrzne i da niko neće usred zime početi dan s ledenom kavom. Obećam joj popodne s malo mleka u šalici na našoj terasi pokazati neke stvari. Odma mi objašnjava kak nije dobro nikaj ostavljati vani dok je tak hladno. Eto mi na, sad je dobro, a sad nije dobro. Daj se više odluči mama, čitam joj na licu. Ovo bu samo za igru – tumačim ja.

–          Peče me peče, viče na vrhu ledenog brega koji su susedi umjetno stvorili rasterećujući svoja dvorišta od snježnih padalina, a ja i suseda pretvorili u pravo dječje sanjkalište dužine tri metra. Dovlekle smo mi za potrebe naših dvaju limača na taj breg čuda rekvizita, od klasičnih drvenih sanjki, plastičnog boba, pa plastičnih lopatica za pod rit, a na sve to nam je i suseda poslala veliki plastični tanjur za sanjkanje. Ma, milina, zabave da ne znaš na kaj bi si prvo sel.

–          Sanjkanje je uslijedilo nakon kaj smo mi dve mame ta naša dva obundana do mjere neprepoznatljivosti čovečuljka profurale na sanjkama glumeći sobove.

–          – WAAAAUUUU, čujem iza sebe dok se sanjke uspinju na desetcentimetreni breg. I samo kaj je to izustila, zadnje uuuuu se pretvori u plač. Prdu sam oprčila u sneg i sad tuli ko da joj nema spasa, ko da sam kapetan Concordije pa bum svoju rit spasila, a nju ostavila nek se snađe ako zna.

–          Malo se stepemo, uvjerim ju da to nije niš, pa jurimo dalje kolko nam to moje noge dozvoljavaju. Malo po snegu, više po asfaltu. Uživam u zvuku struganja sanjki po goloj ulici, nije pomoglo ni moje ustrajno pripremanje vozila na vanjske uvjete odnosno glancanje sanjki ostanjkima špeka.

–          I napokon dojdemo do tog našeg brežuljka.  Tu se ja i frendica hitimo preuređenja i uređenja staze, Gips nam nije ni do malog kolena. I vožnjica potraje finih 20 minuta. U tom vremenu ja bežim doma po treći par rukavica, jer su ona prva dva propustila. Lepo mi je gledati kak se njih dvoje zabavljaju, pršte od sreće dok se bacaju po snegu, to je veće ludilo od samog spuštanja po friško postavljenoj stazi. Baš razmišljam kak bi već bilo vreme da se preselimo u toplinu doma svoga, i tad prda shvati da ju PEEEEČEEE. I sama se pakira doma. Gotovo. Dosta joj je. Juuuuupi, ovo je bilo jednostavno.

–          Bjacek zbog lagane načetosti dišnih puteva nije imal pravo na izlazak. U zimskim je radostima užival tek prek stakla.

–          Mili se najviše naužival snega i leda. On i lopata nerazdvojni su ovih dana. Doduše, drži se pravila kak i prava zimska služba. Ne izlazi dok ne napada do pet centimetri, nit izlazi na zadatak dok padaline ne prestanu.

–          – Pa stigneš, nebu sneg nikam pobegel, odgovaram ga od nove runde lopatanja. Dok nevoljko obuva čizme tješim ga da od goreg uvek ima gore:

–          – Gle, zamisli da je vani plus 38, pa kak bi ti tek onda bilo koma snega odmetati – cerekam se u toplom uz šalicu čaja dok ga ispračam u novu borbu s meni prekrasnim, idiličnim, bijelim pokrivačem.