Ich habe eine frage

Spletom sretnih okolnosti prošlog se vikenda nađem na brdu ponad njemačkog gradića Burghausena na stoljetnom festivalu koji parira našem koprivničkom Renesansnom. Iako se na put krenulo s nepoznatom ekipom, već za drugog pišanja formira se moćna gomilica pa krene zeka-peka. Ubrzo utvrdimo kak smo svi nekad bili poučavani osnovama njemačkog jezika, al u praksi se pokaže da kad treba beknut na švapskom, e onda se noge odseku i iz usta proizlaze neki čudni mixevi sasvim nepovezanih riječi. Mešung svega i svačega. Esperanto. Vjerojatno.

Nakon par rundi kvalitetne njemačke pive, dok se ekipica opusti i komunikacija s domicilnim stanovništvom bude jednostavnija.

– Ich habe eine frage, to je sve kaj treba znati – grune suputnik i ostane živ. Naravno, nakon toga, puške pospremimo f kuruzu jer to da imamo jedno pitanje znamo reči, ali ne i nastaviti kaj bi točno baš hteli pitati. Kleine. Kurz. Morgen. Bier. Schlafen. Schreiben. S tim smo u našim glavama došli. Drugi dan se vokabular proširi s još kojom imenicom, a oni hrabriji počnu rukama i nogama sklapati rečenice. Gladni i žedni naravno ostali nismo, jer, kad su želuci u pitanju svi od reda bi se snašli i u Kini.

No, vratimo se mi tom njemačkom izdanju Renesansnog festivala. Zdanje impozantno samo po sebi. Kulise sam takve. Dvorac od čijeg ukazanja ti se već na prvu vrti u glavi. Zidinama koje slove za najduže u Europi u ta tri dana prodefilira ekipa kakvu si moreš pojmiti samo u najluđim snovima. Istetovirani, ispirsani, pofarbani u boju koju nebi ni na uskršnjem jajcu skombinirali. Likovi i spodobe iz najluđe bajke ukazuju nam se pred očima kam god se okrenemo. Prava smrt prošeta međ svjetinom, zmajevi koji rigaju vatru, konobarice s dekolteima zbog kojih je muška ekipa u stanju cel dan proboraviti na istom stolcu…U ovakvom ambijentu nije teško zamisliti kak je bilo živeti u ono davno mračno doba kad su žene okolo vodali na lancima, ispijali se hektolitri pive, a nepca mazila perverzarijama spravljenim od svih moguće zamislivih vrsta divljači.

Kad si u Rimu ponašaj se ko Rimljanin pa se i mi ubrzo, iako smo daleko od glavnog talijanskog grada, adaptiramo. Razmazimo nepca jednom pa drugom vrstom pive pa iskušamo nekoliko slijedova jela. Atmosfera sve veselija. Trbušine pune, hihoću se i poskakuju do iznemoglosti. No, moram vam reći, da sve to kaj smo tam vidli, sve je to lepo i divno i krasno. Najbolja bi bila usporedba s mladim komadom, idealnih mjera, od kojih vam sline cure na prvu…al nakon koje izgovorene rečenice shvatite da djeva lupenče f prazno i da zapravo osim te vanjštine nema ono „nekaj“. Upravo tak je i taj Burgfest bil bez duše. Nema pri njima celodnevnog nateravanja, naganjanja coprnjice po ulicama, jednog smo ubogog gubavca vidli no ni taj naspram ovih naših jednookih nije bil na nivou. Kmeti su se retko gde vidli, sve neka fina gospoda i gospođe u raskošnim haljinama. Zato je naša ekipa širila dobar glas o nadolazećem desetom, jubilarnom Renesansnom festivalu. Nek dojdu i vide kak se z ničega napravi čudo. Da mi imamo takvo zdanje gde bi nam bil kraj, a po gradskim bi bedemima stalno zvonilo Ich habe eine frage.