I tak to krene

– Ijaaaj, sad bumo sigurno završili f kolumni – zaključila je jedna mama prdine školske kolegice prvog dana školskih praznika. S razlogom. Da bu tome tak objasnila sam drugog dana tati te iste prdine školske kolegice. Ali, nije to ništ strašno, nit kaj boli. Bolelo je ono kaj se prdi prvog dana školskih praznika dogodilo. Ali, događa se jel. Doduše, doma se baš nebi moglo dogoditi, ali zato jer doma nemamo trampolin.

No, da objasnim u kratkim crtama. U popodnevnim satima prvog dana školskih praznika, ali prvih koje je prda ikad dočekala, a ja s njom prvi put doživela, dete je bilo pozvano na rođendan. Zabava je počela u popodnevnim satima i taman prije neg je svemu trebal dojti kraj, gurajuć kolica usred trgovačkog lanca, primim poziv kojim mi je objašnjeno da je prda imala nezgodu. Skačući po trampolinu, kojeg je jedva dočekala jer toga doma nema, krivo je doskočila na nožicu i to je to…idućih 45 minuta rođendana je provela u vodoravnom položaju s ledenim oblogom oko zgloba. Dostavljena je doma malo prije osam sati i unesena u kuću. Kak je unesena tak je i iznesena te premeštena u srebrenka koji nas je prebacil do hitne. Nije se imalo kaj čekati nego mam po stručni savjet dežurnom doktoru kaj nam je delati.

– Mogel mi je to njen tata poslikati, kaj sad moramo iti u bolnicu – izjavi prda u autu. Predlog uopće nije loš, jer, budimo realni, rendgen je rendgen, bez obzira slikal on ljudsku il pseću kralježnicu, a za silu vrag i muhe koše. No, sad kad smo već krenuli k doktoru, nebumo u subotu navečer uznemiravali veterinara.

– Neeeemreeee, pa nisi ti životinjaaaa – veli njoj bjacek. I tak smo se nadmudrujući dopelali do odjela za hitnu medicinu. Nutra laganini, mi i još jedna curica s roditeljima. Uskoro iskoči još jedan dečec iz sobe za rendgen. Pa dojde baka s langetom, kojoj su istu za par sekundi skinuli. Pa uleti i gospođa u pratnji dečka sa socijala i dva mladića u plavom koja se ničeg ne seća…pa evo uskoro još jedne gospođe koja se loše dočekala dok je padala na ruku pa si je istu ftrgla…uglavnom, odjenput postane kak na pokretnoj traki.

Pa nebu valjda sad dobila gips ili langetu, ak bu tak, nek sve ide vrit, mislim si dok mi se pred očima vrti slika prde koja doma zbog „defekta“ danima leži i cviljuga.

– Nije nikaj puklo, tri dana mirovanja, noga na povišeno, hladiti i omotati elastičnim zavojem. Doviđenja i sretno – objasni doktorica kojoj bi tog trena utisnula cjelov posred čela.

– Ok, sad kad smo se malo našalili za početak praznika, idemo se zaozbiljno pohrvati s slobodnim vremenom – izjavim, a dvojac se mam složi.

More, more mokro i slano…stiže ti uskoro moj neumorni podravski dvojac…

Mami i tati koji su od straha da budu završili u kolumni Mame na kvadrat veliki pozdrav i zahvala na inspiraciji za ovotjednu priču. Ništ nije bolelo, kaj ne?