Godine nisu važne

Kad je čovek za neke stvari prestar pitanje je koje mi se nametnulo neki dan nakon druženja s dvije dame, jednom desetljeće starijom od mene, a drugom deset let mlajšom. Ova se mlajša ni mogla načuditi činjenici da ova stareša ima svoj profil na fejsu.

–         Pa zakaj, kaj će to vama? – čudom se čudi i nemre prestati. Po njenom ta društvena mreža nije prikladna za korištenje gospođama u ozbiljnijim godinama života. Primjerena je onima koji još idu u školicu, onima kojima o tom ovisi posel, ali ne ide joj u glavu zakaj bi neko imal interesa viseti na mreži samo tak. Druga se brani kak i njoj iako je u „ozbiljnim“ godinama taj prozor u svet dobro dojde jer neke interesantne stvari upravo tim kanalom dozna. Ali i zabavlja ju.

Dakle, zakaj bi neko bil za nekaj prestar. Ako moj bjacek s četri lete nije premlad za surfati internetom i skidati igrice gotovo na žmirečki, zakaj bi onda nekome godine po pitanju bilo čega predstavljale granicu. Ako se prda sa svojih šest već zna našminkati, obuti štikle i zriktati nekad kaj i mamu posrami, zakaj bi joj tu zadovoljštvinu usrkatili iako je vrlo mlada.  Zakaj u „ozbiljnim“ godinama čovek nebi otpustil kočnicu i zapopeval na ulici iz sveg glasa? Zakaj prije svega mislimo na to kaj bu „selo“ reklo?

–         Nemoj pjevati mama – upozorava me ŠESTOGODIŠNJA prda dok ju iskrcavam pred vrtićem. Usput sam moguće i malo zaplesala pa se dete posramilo. Zakaj nebi, gdi je problem? S truca joj još glasnije zapopevam dok njeno lice tone sve dublje u šal.

Stvar je izbora pojedinca. Primerice. Znam neke koji u svojim već poodmaklim godinama svakodnevno surfaju bespućima interneta, koriste se društvenim mrežama i komunikacijskim kanalima u razno razne svrhe. Pronalaze nove prijatelje, putuju svetom na račun modernih tehnologija, zarađuju lovu jer su odlučili da ih to zanima. Druge pak to ni blizu zanima, dovoljno im je da imaju aparat na kojeg ih neko more nazvati, a pisanje sms poruka za njih je špansko selo, nisu ih niti ih ne budu savladali. Ne zanima ih jer im to ne treba.

I to je tak, ne treba se nad nikim i ničim preveć čuditi.

I ovak sve u životu ide svojim nekim ludim smerom i na koncu, ak doživimo duboku starost, najdemo se u okvirima u kojima smo se nekad našli dok smo tek došli na svet. Krezubi, u pelenama, slabo čujemo i sve manje razmemo. I onda, lud je tak koji  ne iskoristi svojih pet minuta za „pjesmu i ples“, a selo nek priča.

Svako tera po svome kak najbolje zna i kak mu paše. Bjaceku je uspeh završiti prvi nivo Ninja kornjači dok prdu to ne zanima, njoj je bitno da njena ofčica koju je sat vremena crtala na glavi ima savršeno obojen šešir. Važno ili nevažno, primjeren ili neprimjeren…ma koga briga, jednog dana kad podvlečemo crtu i osvrnemo se na godine za nama jasno bu nam da je između uspješnog i neuspješnog pojedinca razlika bila tek u broju pokušaja.