Gljiva luda nalazi se svuda

Nedelju nakon ručka provedemo u šumi. Otputimo se tam nebi li ubrali nekaj jesenskih plodova koja bi deca otfurala, a tete ukrasile vrtićke prostorije. Ulov slabašan. Vratimo se s tek nekoliko oraha i ježekima od kestena. Više sreće drugi put. No taj izlet od svega par sati vrati me opet u moje djetinjstvo pa se setim kak je to bilo nekad kad smo ja i sis u pratnji roditelja i prijatelja im lunjale šumom. Često smo se tam znali uputiti. Doma bi se vraćali punih košarica. Vrganja, sunčanica, klukača, kostanji, orehi…nema čega se nije našlo… Setim se onda i onih goričkih tuluma u organizaciji brojnih prijatelja mojih staraca. Danas toga nema, jedva da najdeš društvo za šetnju šumom. Svi nekam jure i žure, spominjamo se prek društvenih mreža, šaljemo smajliće, tužniće i govanca onlajn umesto da sednemo za stol i zdušno se spripovedamo. Kak ljudi. Kam to sve ne vodi. Nove budu generacije šumom šetale uz pomoć google mapsa jer kog bi vraga obuval čižme, mazal iste blatom i riskiral da zaradiš šklopca kad je ovak iz fotelje sve pristojnije i jednostavnije. Branje vrganja obaviš klikom. Strpaš ga u korpicu. Dostava je kroz par minuta na vratima, a na tebi je samo očistiti ih i prebaciti u ranjglu. Zgodno, kaj ne?

Umesto da svi sede pri kupici, čaši mošta i peču kostanje,  buljili budu u ekran, a sline im curile na fotke istih. Do tad budu vjerojatno zmislili aplikaciju koja bu jednim klikom širila željeni miris vašom radnom sobom. Tužno.

Prda, bjacek i pajdaš im uživali su u šumi. Veselili se svakom podignutom listu s poda. Setim se u toj šetnji pokojnog dede. Nakon kaj smo se na njegovom viničkom bregu dobro zludirali, premrzli i namočili nije bilo lepšeg nego zgrijati guzicu na dimnjaku njegove stare peći. Nutra u toplom čekala nas je prava poslastica. Orehi s šećerom. Njaaaami. Nisu me tad brinule kalorije i jel bu mi se kaj od toga vlovilo na leđima ili potrbušini. Zdušno sam mljackala i uvek tražila repete.

U toj šetnji zabljesne mi i jedna epizoda od prije par godina kad sam u berbu gljiva izvela svog bivšeg iz jednog talijanskog velegrada. Ljudi moji. Taj se opće nije razmel v gljive, ali to nije priznaval ni pod razno. Čim smo se sparkirali i zakoračili v šumu, on je počel puniti košaricu. Usprkos mojim upozorenjima da nisu baš sve za speći na tavi, nije odustajal. Sve je trpal u isti koš. Oči su mu se caklile pri samom pogledu na kakav ukazani klobuk. On je nekad v enciklopediji ili na internetu videl sliku gljive i bral je sve redom, kak mu je koja pod nogu došla. Raspravu je u šumi bilo uzaludno potezati. Na povratku doma, stanemo pri roditeljima moje pajdašice u nadi da budu ga uvjerili kak ništ od toga ne valja, pogotovo sad kad ih je zmešal u istoj korpici. Ni to nije pomoglo. Punu korpu ubranih plodova dovlekli smo doma.

–          Sve su jestive, ali neke samo jedanput u životu – trudila sam se objasniti mu. A onda, kad je on otišel pišat, brže bolje, celu sam korpicu okrenula na gnoj. Vjerojatno mi to još danas nije oprostil.

Ajd, dečko z takve metropole nije imal prilike upoznati se u četri oka s gljivom, no nedopustivo je da naša deca ne znaju kak zgleda vrganj. I zato, trk po gumenjake i put pod noge s dečicom u podravske šumarke.

Kupasti smrčak, pravi smrčak, letnji vrganj, ludara, leponogi vrganj, veliki hrčak, rani hrčak, babino uvo …muhara, biserka, heringača…krenite redom, da jednog dana ne bi bilo-nismo znali, a sve smo to pod nosom imali.