Frizura (ne) čini čoveka

Špica se prošlog vikenda odigravala u Špici. Okupilo se tam samo probrano žensko društvo. I jedan muški s fotoaparatom. Ideja je bila ovjekovječiti frizure koje su nam majstorice od jutra trudile se instalirati na glavama. I zbilja, preobrazba je uspela. Na koncu večeri, dok sam se u neko doba noći srela s vlastitim likom u špiglinu, jedva sam se uspela prepoznati.

Od jutra sam strpljivo sedela na stolcu. Prvo red blajhanja, pa na to red farbanja, pa malo štuc-štuc škaricama i evo me nakon samo četri sata kaj mi se moja draga frizerka motala oko glave, skoro pa sam bila gotova. Ova druga, koja je došla s kosom do pol riti, u svega je dve i pol vure pretvorena iz pitome i plahe plavuše u vatrenu crvenokosu. Ugledavši ju na stolcu do mene odmah počnem umirati od zavisti jer moja tri čuperka na glavi ni u pol ne izgledaju dobro kak njezina ženstvena čupa. Kaj ti je ženski jal, mam bi joj skinula skalp. Čisto za uspomenu da ga čuvam u ladici pored kreveta, ne zato da bi njoj naškodila jer se nakon samo par poteza kistom pretvorila u putenu vatrenu vampiricu.

U predvečerje, kad naše frizure i make up dotjeraju do savršenstva, strusimo par koktelčića da skupimo hrabrost i stanemo pred našeg fotografa. Prva koja se okuražila važno stati pred objektiv to odradi gotovo pa profesionalno. Mi ostale dok je gledamo kak važno pozira izgubimo i ono malo samopouzdanja koje smo do tad prikupile. Dok čekamo svoj red na streljanje, jer fotić doslovce u tom trenutku nalikuje puški, nalevamo u sebe još pokoji koktelčić. Znam, nije baš primjereno ponašanje za mamu na kvadrat, ali probajte vi stati pred fotografa omotana tek u plahtu! Ipak je moje poprsje othranilo dvoje dece, pa kad vidim kak ono smešno zgleda omotano samo u komad platna dojde mi da zbrišem glavom bez obzira. Čin-čin…i još jednom…pa još jednom…i začas nas boli uvo za sve… strukić se čini tanak, cice već bolje stoje, a mi se lagano ufuravamo u uloge pravih modela. Eeee, mislite si sad, kam je taj svet otišel kad i takva more snimati modne fotografije, ha? U nepovrat!!! No, neizmjerno zahvaljujem svojim Špicericama na ovom predivnom, nikad doživljenom iskustvu. Zbilja nije lako tim manekenkama. Jadne, ne zameram im kaj koriste koje kakve stimulanse, treba se znati opustiti i odglumiti sve to kaj se od njih traži. Sva sreća da sam na vreme zbrisala s milanskih pisti pa sad kruh služim tipkanjem po tastaturi, a ne kreveljenjem pred fotoaparatom. Iskustvo bum sigurno jednog dana prenesla na prdu, čisto da mala žena spozna na vreme kaj ju čeka odluči li se krenuti maminim stopama, novinarskim naravno J Bjacek more dobiti fotoaparat.

Nakon kaj odradimo najnaporniji dio večeri, a naš nas fotić ishvali zbog izdržljivosti i dobro odrađenog posla, opustimo se totalka. Uz bapsku čakulu i još koji koktelčić. I onda nam vrag neda mira pa se takve, urešene i nacvrckane, odlučimo provesti kroz nekolko gradskih birtija. Ni to baš nije primjereno mami na kvadrat, ali ne budite licemjeri, svak si nekad mora otpustiti kočnicu.

Oooo da, onda je tu bilo svega. Povuci-potegni, idemo sim, al ne idemo tam, drž-ne daj se…na kraju se rastepemo ko rakova deca. Svaka na svoju stranu.

Negde posle dva u noći sretnem se doma s vlastitim odrazom u ogledalu. Ajoj mene…kukulele …zažmirim, pa još jenput u nevjerici pogledam kaj su u Špici od mene napravili. I sad nek me neko uvjeri da frizura ne čini čoveka. Malo sutra.