El konta on ono?

–         Di je gospođa sa pasom? – viče kondukter po ogulinskom peronu dok ja panično pokušavam Ljuboju navuć prek vrata ham koji si je u strahu od silaska s vlaka skinul. Nakon kaj ga osiguram da mi ne pobegne pa da mu suznih očiju mašem s prozora vlaka, spustim ga dole, ali on, ni makac. Skameni se od fućkanja mašine i ne obavi ono kaj mora. Koju minutu ranije, još u jurećem vlaku, objasnim kondukteru kakve su nam potrebe jerbo je od posljednjeg pišanja prošlo puna dva sata.

–         A jel konta on – ono? – izvali kondus.

–         Jest, kako ne, evo neće praznit mjehur na pod vagona već čeka prvu ledinu – jedva se suzdržim da ga ne pošaljem u rodno mesto. Mene je našel u zdrav mozak. Kak bi konto, pa pogle ga mislim si dok promatram Ljubu koji jezikom glanca podove HŽ-a.

Kakav gazda takav pes, veli se, a kad je gazdarica krenula na more, moral je tim putem i ljubimac. Isprva kupim kartu samo za sebe, a onda, tek par minuta prije polaska vlaka teti na šalteru pokažem i pasa. A ona pošto nemre procijenit kroz okno dal je višlji od 30 centimetara, jednostavno mi pruži lenjir. Nek merim. Ma mislim. E vala nikaj od toga, daj ti meni fino kartu da ja izbjegnem komične situacije s iduća četiri kondusa u vlaku. Sigurna sam da taj sa sobom ne fura ovakva pomagala pa mi padnu na pamet koje kakve ideje na koji bi način on mogel procjenjivat jel pas ispod il iznad 30 cm. Kupim da se rešim problema.

U kupe se uguramo nekom mlađahnom komadu koja potvrdi da nema problema s tim da se vozi s cuckom. Onda nam se još natovare dva stričeka koji neutraliziraju i nadjačaju smrad pasa. Naravno da smo izabrali pogrešan vagon pa nam se valja na zagrebačkoj postaji prebaciti u onaj koji svoje putovanje nastavlja put riječkog kolodvora.

Nakon punih šest sati, s pol sata kašnjenja, evo nas na odredištu. Dok se Japanci ubijaju zbog promašaja od 3 sekunde ulaska u stanicu, naš strojovođa podbaci punih 30 minuta. Nikaj zato. Nikome se ne žuri. Osim Ljuboju pišat.

Kad oseti čvrsto tlo pod nogama sustigne ga olakšanje pa se isprazni skoro nasred kolodvora. To je za tih 30 minuta extra. I ja bi se isto ponesla al me malo sram. Osmeh mu se nakon pražnjenja mehura razvuče od uha do uha, a njuška poprimi sasvim drugi oblik. Došli smo na more.