Duga lena letnja priča

Prda i bjacek vole Šodericu. Još ne raspoznaju razliku između mora i jezera. Bez obzira na to kaj tu gutaju slatku i zmazanu vodu, a dole slanu i malčice čišću, obadve su im situacije prihvatljive. Prošli vikend utaborimo se na plaži podno ribičkog. Tu je mama nekad zrasla pa nek i njima ne bude bolje. Skupi se uskoro ekipica. Ima nas kaj beloga graha. I starog i mladog. I onih s decom i onih bez. Ali. Moj slušni sistem celo to vreme biva uznemiren samo jednim mi poznatim glasom. Dopire iz vode. Odzvanja površinom. Širi se i pika me direktno u uho. Dok se sva druga deca igraju i kupaju, moj bjacek stalno mamče.

– Mama donesi loptu, mama skini plivalice, mama odi u vodi, mama ja sam gladan, mama ja bi soka…takvi zahtjevi proizlaze iz njegovi usta bez prestanka.

Unatrag mesec dana, moj potomak je ušel u neku čudnu fazu. Znam, sad bute rekli da ga ogovaram, ali nek bude crno na belo pa nek jednog dana pročita i zna kak je mene i tatu si dovodil gotovo do živčanog sloma. Taj se mali unatrag mesec dva ne gasi. Otkak se sretnemo u vrtiću on furt nekaj pripoveda. Ali furt.

A sve je počelo…vrtim film i vrtim…aha! Počelo je čini mi se na jezičnom kampu. Pa onda, tak nam i treba. Dali smo dete u jezični kamp i sad se žalimo kaj melje li ga melje. Najlepše od svega je kaj smo ga tam smestili u žensko društvo. Četri žene na njega su izgleda imale pošten utjecaj pa se dečecu lampe ne gase. Drugi put bumo ga zapisali na kakvu likovnu radionicu gde se u miru i tišini izrađuju kipeci od gline. Morti ga to vrne u normalu, a daske mu sednu na mesto. Ili još bolje, na tečaj ronjenja, pa nek pripoveda pod vodom kolko mu drago.

Još malo brojimo do godišnjeg odmora. Onog, najvećeg, kojeg svi 350 dana s veseljem čekaju i nadrkani se s njega doma vraćaju. Prisetim se na brzaka nekih detalja s prošlogodišnjih ljetovanja pa istovremeno dobijem tik na desnom oku.

No, svejedno, s veseljem i nadom u barem malo relaksacije uputili se bumo i ove godine put Jadrana. Valja nam iskoristiti ovaj zadnji termin bez ozbiljnih obaveza. Ispis iz vrtića, knedla mi se u grlu stisne. Očito mi još nije jasno da smo pred velikom prekretnicom u prdinom životu. Nije kad se još nismo zmetali za knjige. Čim sedne račun, situacija bu se rasvetlila. S rujnom stižu nove, prave brige i veselja. Ovo do sad sve je bila samo igra, uvjeravaju me oni koji već imaju školarce. Počela sam verovati takvima s iskustvom. Nekad kad su mi solili pamet, ko gospođici s navršenom tek četvrtinom stoljeća, savjetujući me da uživam i lufćem se kolko znam i morem jer nakon 25-te leta samo krenu jedno za drugim nisam verovala. Danas verujem. No…ne nema predaje…tih mesec i par dana još uživamo i guzice luftamo kolko god moremo pa u klupe sedamo.