Druženje s Ljubom

Od kak znam za sebe kraj mene se navek šlajsal nekakvi četveronožni ljubimac. Uglavnom je bila reč o pesu iako su tu prodefilirali usput i neki mački istog kodnog imena Mimi s dodacima 1, 2, 3. Prvo mi ime u sećanje dolazi Bobi. Nakon njega Ješko kojeg sam srela na putu iz škole. Pa onda istrijanske krvi pesica imenom Mala koja nam je i nasljedstvo dala. Za njom mešanec polu vučjak Fric. Nakon njih dalmatinerica Tufna pa kuštravec „htelbiti“ terijer Toto. Da, bili su oni svi moji kućni ljubimci. Neki su preminuli tragično, neki su pak udomljeni zbog nes(p)retnih okolnosti vezanih na moj privatni život. Uglavnom, navek su mi se motali nekakvi oko nogu. Dobar dio njih dobil je mesto i u mom krevetu, jer se to onomad činilo simpatičnim. Situacija je bilo raznih. Jedno je sigurno, a to je da životinja obogaćuje čoveka. Lepo je dojti doma i videti da neko maše z repom dok te vidi. Nemre se takav prizor baš svakodnevno doživeti od ove muške polovice. Pes je koje god doba dana ili noći bilo, padal vani dežđ ili sijalo sunce, bil sneg il blato do kolena, navek dobre volje i sretan kaj vas vidi. Njega ne hiti z takta račun za struju koji je zbog tri put upaljene sušilice narasel za dodatnih 100 kuna. Niti ga živcira to kaj već drugi put na mesec idete na manikuru i frizuru, a proračun je na najgi. Ili kaj baš sad nema mleka u frižideru dok si je već pofuril kavu. On bu se navek stisnul k vama kak god loše bili raspoloženi, a onda to dobro raspoloženje pokušal prekopirati na gazdu.

Tak sam ja odlučila ljubav prema cuckima skopirati i na decu. Otišli smo u gradski azil i jednoga zvlekli iz nevolje. Prišmajhlal nam se mali crni bundasti koji je na prvu kupil i prdu i bjaceka. Mam je dobil crvenu ogrlicu i vodilicu. Sve kak se šika. Sad je pravi gospon pes.

Očekivano, prda je pokazala veći interes za njim od bjaceka iako i njemu već padaju ideje da bi ostal doma čuvati ga mesto da ide u vrtić. Ona već iskazuje majčinske instinkte i celo vreme pazi da se mali ne nahladi. A on, pes, on išće samo pol kvadrata mirnog prostora da se naspi kojeg nikak najti. Kam god zalegel, evo nje z kutijom i dekicom pa ga premešta i pokriva. Bjacek bi se već radije s njim malo mačeval, ali dvomesečni pes tome još ni dorasel.

No, kad smo utvrdili da bu to naš pes i da više nepe nazad u azil nego bu čuvar našeg doma, onda je valjalo prionuti onom najozbiljnijem djelu. Imenovanju novog člana. Prvo je bil Mašnica, pa Točkica, pa Bubi i onda Tedi. Nakon kaj je prda odbacila bjacekov jedini predlog da se zove Krešo, priča je završila odabirom zvučnog, a pamtljivog imena Ljubo. I tak sad Ljubo stoluje na našoj kućnoj adresi. Čuva kuću od lopova i daje nam jedan sasvim novi životni ritam. Dani nam tak počinju čak malo prije 6. Dok deca spiju, čim sunce grane ja ga u društvu Ljube već ljubim. Juuhuuu..