Došel je kraj?

Nakon održane dječje predstave sednem s babama i decom nam, na jednu od gradskih terasa. Izaberemo onu duboko u centru, da budemo sigurne kak niko od ovih naših balavaca nebu završil pod kotačima kakvog automobila. Dok ih namirimo sladoledima i sokićima, odnosno kupimo par slobodnih minuta za nas same, kreće spika.

–          I? Kaj? Nebuš se pofalila? – piknem pajdašicu koja je prije koji dan zakaparila novu nekretninu u centru, a do useljenja joj preostaje samo još pronaći kofer s par tisuća komada eurića. Ona uzme zrak ne bi li krenula s pričom, a ove dve, koje čekaju da krene štorija, ko iz topa izvale:

–          Kaaaaaj? Trudna si??? – u isti čas, u isti glas…nas dve koje znamo o čem je reč prasnemo u smeh.

–          Nije trudna iako ima kila ko dok je išla doma z rodilišta – objasnimo, pa ih ostavimo sekundu, dve, nek žive u neznanju. Njih dve samo da ne zgore od znatiželje.

I dok im napokon priopćimo kak je ona korak do useljenja u nove odaje, veselje je vidljivo, ali ne na razini kakvoj bi bilo da je vijest bila vezana uz pojačanje familije za novog člana.

–          Kak ste kvragu obadve na isto pomislile? Pa kaj je to jedino u životu za faliti se? – pitam.

–          Pa ne, al ono, kaj ima više u životu očekivati, diplomirala je, zaposlila se, udala, jedno dete ima pa sad je red na drugo – pojasni jedna od njih dvije koje su, usput rečeno, također majke na kvadrat ko i ja. Sad je valjda vreme da se i ova s još uvek samo jednim komadom deteta, do kraja usosi, jer ne vele ljudi zabadava ti jedno, jedno ko ni jedno.

Zbilja, nema se više kaj, sve smo obavile, jedino nam preostaje da idućih nekolko godina odbrojimo i spakiramo se k Mačku. Onak, dobrovoljno, jer naša je misija ispunjena, zakaj zapravo još trošimo zrak na ovoj zemlji!?! …ha??

I onda se opet naravno priča usmjeri k deci i zdravlju, odnosno bolesti, pa kak ko spi, ko je kak zgužvani vjutro dok se zbudi, ko spi na levi bok, ko na desni…doznam da uglavnom deca spiju s roditeljima u krevetu. U 99 posto slučajeva je tak. Onih preostalih jedan posto lažu, uvjerena sam.

–          Moj mali spi s menom od kak nam je pikec izbil u njegovoj sobi, to je samo privremeno, dok bu soba ok, bumo ga odselili natrag, a muž bu se onda vrnul k meni – pravda se ova moja.

–          Hm, da…svi mi spimo s decom u sobi zbog pikeca jer su ona zapravo najbolja zaštita od istoga – dobacim ja. Hihoćemo se. Deca skaču uokolo, smiju se i izbjegavaju bicikliste. Lepo ih je videti. Rastu ko gljive. Dobro su nam ispali. Ali, to nije to, pa nije tu kraj našeg puta. Ne mirim se s tim da smo obavile svoje. Pak ima još toga za pogledati i novoga doznati. Znam da nisu ozbiljno mislile, al opet, crv je u mojoj glavi počel rovariti. Kaj sad? Moram se z njima sutra ozbiljno o tom pitanju pospikati. Nismo mi još za odstrel. Ne daj se generacijo!