Dan kad su nam procvale ruže

I tak, eto, prošel je još jedan dan žena. Dan kad, priznale mi to javno ili ne, svaka od nas ima nekakva očekivanja. Možda ne velika, ali ipak se svaka nada da bu bar kakvu sitnicu dobila povodom tog dana samo zato jer je eto, kak su se kromosomi nekad sposložili, ona ispala ONA, a ne ON. Ima nas svakakvih, nas žena, onih koje brišu prašinu, ali i onih koje je dižu. Jedne imaju karakteristike uragana, druge pak maestrala. Muški nas uglavnom karakteriziraju elementarnim nepogodama, ali, kaj bi oni bez nas, to si moraju priznati!?! No, kakve god bile, sve smo zaslužile, ak ništ drugo, onda bar lepu reč. Ruža koju ti neko uruči prek one stvari, uopće ne nosi poruku, jada mi se pajdašica koja je tog jutra bila darivana, ali je ostala razočarana jer joj je taj simbol dana žena bil uručen u prolazu, na očigled prek one, muške stvari.

– Šteta odrezane ruže – složimo se.

No, da ne prepustim sve slučaju i iščekivanju, pobrinula sam se da ovaj dan žena ipak prođe u revijalnom tonu. Di ćeš boljeg provoda nego stajat u prvom redu i vrištat uz Tonija na njegovu Kad žena zavoli. Sagledale smo koncert iz raznih kuteva. Doći do prvog reda naravno nije bilo baš jednostavno jer, tam su se tik uz naša ramena, gurale one najvjernije obožavateljice. No, uporni i postižu rezultate, tak da smo se mic po mic, ignorirajući gunđanja i negodovanja brojnih uspaljenica, mi ipak, na jedan kraći period (dok mehur nije počel stiskati) uspele usidriti pred pozornicom.

Žene su te koje pokreću svet, uvjeravam se ovih dana vlastitim očima u svom dvorištu. Naša micamaca, kojoj su se isto tak karte posložile da je ispala žensko, još uvek misli da je veljača. Danima se već po dvorištu šmucaju mački čudnog izgleda i upitnih svjetonazora. Izranjavani, slinjavi i na jedno oko čoravi…a ona, damica, gleda ih prek prozora. Vrti ih i mota kak joj se prohtije. Neki dan izvede pravi performans. Leži na podu i izvija se, dok ju njih troje promatraju režeći jedan na drugog. Ona je na sigurnom, iza zatvorenih vrata, a oni sline. Kaj ti je sila prirode.

– Nek si nađu drugu curu, ovi su baš ružni, zakaj su se baš zaljubili u našu Puf?  – negoduje bjacek.

Ni prda baš nije zadovoljna izborom onih kaj se oko njene ljubimice motaju, ali već kuži neke životne stvari.

– Je, kaj, nemreš ti njoj reči koji bu joj se svidel. To si bu ona sama izabrala – poučava ona bjaceka pa dojdu do zaključka da ak se budu jako voleli da budu sigurno i male mačke imali.

I ti budu, a kaj drugo, nego svi s nama živeli. Tome se jako radujemo i jedva čekamo…ali istovremeno nudimo zainteresiranima mogućnost da udome kojeg od budućih nam sustanara.

Završimo ovotjednu kolumnu u haiku stilu. Sunce grije, trava raste…proljeće je na vratima…žute se narcice po prozorima i dvorištima J