Čurke, kobase i jedno pokojno prase

Danas bi bil dan republike. I mnogi bi pajceki platili glavom. Praznika se još samo spominjemo, al kolinja se nismo i nebumo odrekli. Vi koji odbijate konzumirati meso, dalje nemojte čitati. Mesožderi si pripravite partleka jer kome još ne krenu sline na spomenim friških svinjskih jetrica onak posipanih s češnjakom. Pak onda celo čudo delicija. Od kolinjskog zelja, ćurku crnih i belih…friških šnicli, a tek čvaarraaaka. Ma milina koja opija nozdrve iako ništ od onoga kaj se prije toga odradilo da bi ove slastice ugledale svetlo dana nije baš lepo ni za pamćenje.

Bjacek i prda rado jedu čajnu salamu, ali još uvek ne znaju koji je put kojim ona dolazi na stol. Ja sam relativno mlada spoznala sve čari ovakvih krvoločnih  obiteljskih okupljanja. Jedan bi, nazovimo ga pridruženi član familije, navek platil glavom. Navek onaj najdeblejši, no kolko se sećam, ožalošćenim sustanarima u kocu mu, baš je bilo svejedno. Nit im je bilo drago posebno kaj oni još udišu svježi zrak tog mjeseca studenog. Niko se od okupljenih nije uzbuđival niti je itko od koljača bil posebno potresen jer je nekome valjalo oduzeti život. Ne. Idući korak nakon kaj bi ovaj dobil šus u čelo bil je mam mu pustiti krv koja je onda dvorom tekla u tankim potočićima. Ja se još nebi ni pošteno strebila i zvlekla z bakine kuhinje, a pokojnik bi već slavodobitno visel z glavom naopak nasred dvora. Par vještih poteza nožem i mesar bi z jednog napravil dve polovice. E onda, još rec-rec i pajcek bi bil sve manji i manji. Početnih 120 kila rasteplo se na komadiće od kile do dvije pa i sitnije. Ovaj dio sim, ovaj tam, ovo f kotel, onaj mam na stol. Creva se peru i skoro se nadevaju, a gazda i okupljeni stručnjaki već mudruju nad smesom za kobase.

• Mi se vidi još male prpra bi treba deti – veli jedan, a drugi prigovarja da je mort preslabo slabo. Pa nebudi lijen gazda još malo doda ovoga, pa onoga…e, sad je taman, složi se ekipa nakon već ko zna kojeg gemišta. Ćurke crne pa bele, svi im se vesele. Pa se već cvrće za probu na peći, a k tome se doda i koji šniclin. Mora se probati kak se ranil ovaj koji je dal život za zajednicu, jel žilavi il morti premasni.

I onda, pod večer, dok se svi noži operu, stolovi počiste, a pajcek u stotinjak vrećica pospremljen u škrinju dok dio njega već visi na tavanu, svi moru odahnuti. Zalihe su tu. Duga zima je pred nama, a kak bu severnjak sve bolje puhal, tak budu i zalihe malo po malo sve tanje. Pa se s dolaskom proljeća bacamo na blitvu i salatu, a druge pajceke bumo milovali i hranili. Do idućeg „dana republike“.

Makar su nas plašili da bu z Evropom i kolinje otišlo u zaborav, ali pogled na brojna dvorišta veli da to baš nije tak. Jedino kaj se od sad, odkak smo v EU, mora pajceku osigurati da na on svet otide na humani način. Nesme ga se maltretirati, z balticom po dvoru naganjati, nogu mu ili repa nedaj bože ftrgnuti,  kak smo nekad ni divljaci i nekulturnjaci običavali. Sve to stoji v naputku na šest stranica koje su verujem svi koji su ovih dana pištola prislonili pajceku na čelo, a potom ga pomogli nožem da čim prije otide na onaj svet i prostudirali. Svakaj. Humani uvjeti prije neg mu iskoče oči iz duplji!?!! Morti da mu ispričaju priču za laku noć? …već vidim gospona Đuru mesara kak vjutro nakon rakijice kreće: Bili jednom…a negdi okoli 11 napokon dojde do onog: i živjeli su oni tako dugo i sretno. BUUUM!