Čuda se (ne) događaju

Probudim se ujutro, mir i tišina. Naluknem se na mobitel, veli pol 10. Predobro. Lepo sam se naspala od jučer u 23. Spala sam u komadu. Kak sam si legla tak sam se i zbudila. Niko me nije zval u gluho doba noći da mu složim kakao ili međ dekom i poplunom iskopam dudu. Čak nisam morala ni pišat. Naluknem se u sobu, mišići pokriti skoro prek nosa još uvek spiju.

Spustim se u donje odaje, kad ono: đeeeenje. U boravku sve na svome mestu. Igračke uredno posložene u kutije, slikovnice poredane po veličini i abecedi. Kamioni i autići parkirani ko po špagi, cd-i i dvd-i svak na svome mestu. Jastuci po nijansama, a deke na crtu kaj vu vojski. Ni tepih više nema ožiljke od povraćanja, slučajnih pražnjenja pelena i prožvakanih ugaženih žvaka.

U kuhinji još veće iznenađenje. Nema tragova ručka ni večera, tanjuri, čaše, šalice, svi su našli svoje mesto u ormaru. Čak je i escajg skup s onih 26 plastičnih žličica koje nikad nemrem najti kad mi trebaju, sortiran po peesu. Radnom površinom više ne hodaju mravi.

A onda, pogled mi se zaustavi na stolu u blagovaonici. Šalica kave i kroasan od čokolade polek kojih stoji novi broj Glasa Podravine. Samo za mene. Mir i tišina. Ma jednostavno, milina. Listam polako, čitam kaj ima novega vu našem kraju. Srknem kavu, pa malo gricnem. A sve polako i bez stresa. Nakon toga, odem u kupaonicu, pa se fino natanane bez žurbe uredim za današnji dan. Špigl veli: frizura bez izrasta, postojana, kak i figura. Prezadovoljna.

Nakon toga sednem si još malo za komp, prosurfam kaj ima gdi na mejlu i fejsu, i onda začujem deca se zbude. Dozivaju me nježnim glasićima, bez povišenih tonova. Zovu: mama, mama, budni smo, spremni za novi dan. Dočekuju me nasmijani, dobre volje, ni traga nervozi od ranog jutra.

Nakon bez po muke uvedene im jutarnje higijene, odnosno pranja zubiju bez opiranja i pregovaranja oko skidanja pelena, pa i naganjanja po hodniku zbog istog smeštami ih za onaj već spomenuti stol u blagovaoni.

Prda za doručak naručuje zdelicu žganci s mlekom, a dok čeka da bude gotovo sedi i strpljivo čeka. Bjacek ne urla, ne grize si noge i miran je u svom stolčeku dok pripremam njegov zajutrak. Smažu sve u tanjurima tak da ih za ručak ni ne moram prati, a oni sami ostanu čisti bez ijedne flekice na obleki pripravljenoj za taj dan.

Pročitamo koju slikovnicu, malo nekaj nacrtamo dok se bracek igra s svojim igračkama u za njega uređenom kutku.

Onda se spremimo, bez po muke, i krenemo u šetnju.

Vratimo se doma, a ručak na stolu. Čušpajz od mahuna. Prdino najdraže jelo. Slisti opet pun tanjur i jedva čeka večeru za novu porciju.

Pomećem ih spat. Sednem pred telku i začorim. Kad odjedanput – budi me zvonjava telefona. Mili: eeej, kaj delaš, još nisi budna? Pa pol osam je, morate iti k doktoru, u dućan po pelene, poslati ono na poštu, skoknite onda i do pijaca po pileća krilca, kaj buš kuhala za ručak, a onda bi mogli i u knjižnicu vrnuti posuđene slikovnice, to vam je usput, ne? I pazi, nemoj nasesti na nečiju foru, danas je prvi aprilililililili.