Cirkus bez početka i kraja

Prda se dere, bracek bi ceckal, s radija urla klaun Čupko, čekaju me dve nepremotane riti. Pa dobro mi jutro, cirkus je već krenul, a glavnom komedijašu još se uvek spi. Pol deset ujutro, ne znam kak se zovem i čega bi se prije primila. Nema druge nego redom. Prvo premotam jednu rit, pa drugu, pa braceka prištekam na doručak, nakon čega bi on trebal zaspati. Ali brus. Već smo skoro tri meseca stari pa ni ne spimo više kolko si mama zaželi. Ubacim ga u ljuljačku na par minuta, tolko ga moraju zabaviti medo i zeko dok s prdom uvodim jutarnju higijenu. Peremo zube, odnosno jedemo pastu i namačemo rukave. Natrag u boravak. Puštam crtić, da ju malo zaokupira dok ja pripremam doručak. Bracek već urla, dosadila mu ljuljačka, sad bi se malo nosal na maminom ramenu. Kuham kavu, mažem paštetu, samo fali da još i režem kruh jednom rukom. Ne znam kak, al evo nas za stolom. S hranom na tanjuru. Onda krećem s uvjeravanjem kak treba jesti da narastemo i budemo veliki ko mama. Prda se smije. Ok, ne mora baš tolko narasti, kužim da joj je smešno. Nakon kaj ubaci koji komadić u „kljun“ već kreće zabava, za stolom naravno. Nastavljamo igru na za to primjerenom mestu, tepihu dnevnog boravka iako nas svako tolko ima od podruma do tavan. Bracek je napokon pokleknul i spi. Krećemo s crtanjem, pa malo čitamo, pa malo skidamo bebama glave. Ako nikaj od toga, onda slažemo kocke ili oblačimo barbiku. Po najnovijem igramo i predstavu iza kutne garniture u dnevnom boravku. Crvenkapica, bakica, vuk i deda mraz koji je zalutal u priču, al našli smo mu mesto. Ako je dobar horoskop, mama uspije bacit i oko na Ezela, ako nije, gledamo Pepu Pig ili Jasnu Basnu. Uglavnom, nema pauze ni predaha, sve do oko 14, dok je vreme da prda krene na popodnevno spanje. Nju ostavim u vodoravnom i onda se probudi bracek. Pa opet sponova. Premotaj rit, malo ga zabavi, pa nahrani i onda uspavaj. Ako sam sreće, prije nego se prda zbudi uspijem i ja malo odahnuti. Buljim u telku, al nikaj se ne lovi…samo gledam, no ne registriram. Luftam ono malo sivih stanica kaj mi je još negdi po zapečkima ostalo. U međuvremenu stiže i mili koji preuzima veliki dio popodnevnog i večernjeg animiranja. Od oko 16 sati opet sve ispočetka. Prematanje, hranjenje, igranje. Pjesma, ples…ma jednostavno – urnebes začinjen pregrštom smeha, ali i nezaobilaznih suza. Tak to ide. Kaj? Već je 21 sat? Vreme za spaaaaavaaanje.
Nije lako. Na koncu dana osećam se ko isceđena spužva. Mili se iskopča i začori u fotelji dok si rekel keks. Ja još neko vreme buljim u tv program, a s obzirom na ponudu s malog ekrana sretna sam da mi je mozak u stand by-u.
Ko misli da je porodiljni dopust odmaranje i izležavanje nek proba. Samo na 24 sata. I nek pri tom zadrži zdrav razum.
Kak raste, prda se iz dana u dan sve više ufurava u mamine i tatine uloge.
I evo ga, znala sam. Ak se primim olovke i papira, ne potraje dulje od minutu da i prda ne poželi isto. Ak si pak sednem za komp i ona ima potrebu nabijati po tipkovnici ili joj je baš došla volja za gledanjem Fifi. Upravo kraj mene tuli: mama maaaakni se, da ja tu pišem, a samo prije par minuta mi je maznula penkalo z ruke. Taman sam uspela braceka uspavat kak bi napisala ovih par retki, ali nema šanse. Pa onda ti budi normalan. I još piši kolumne.