Centimetri nisu nikad bili problem

On voli nosit suknjice i fura nalakirane noktiće. On je bjacek. Nemre si pomoći kad ima stariju seku za uzor, a sve kaj ona napravi oko sebe ili na sebi mora sam isprobati. I kaj da delam kad ona mora imati pink prstiće?!?  Da ja prestanem lakirati svoje jer ona iste poželi kad vidi moje? Ne dolazi u obzir. U začaranom smo krugu. Kad on našnjofa miris acetona u zraku odma je pri stolu i čeka svoj red. Ne odustaje. I kaj bum? Nema mi druge nego potegnut deset put kistićem i začepit gubicu malom drečavcu. Tak je bar jen čas mir. Teško se borit s nekim koji nebu odustal ni pod razno. Jednostavnije je nekad iti nizvodno nego dobiti slom živaca od njegovog cvileža. Isto tak završi i njegov pokušaj da na sebe navleče baletnu suknjicu. Videl je da seka maše s volanima pa bi probal i on. Tolko mu se zdopadne da skoro takav otputuje u vrtić. Na jedvite jade ga odgovorim od ljubičastih volana i na silu ubacim u skafander. Crveni doduše, ali ko te više danas pita za boju. Sve je to unisex. I to mu se zdopadne pa viče čim pregleda pafandej. Prda prevede kaj mali oće. Najgore je kaj se dok dojde doma neda svleči pa satima sedi u njemu dok mu graški znoja cure niz čelo.

Ovih se dana sve vrti oko snega i centimetri. Panika na sve strane. Ko da je isti zapal usred kolovoza, a ne u sečnju kad mu je i vreme. Kad bu padal ako ne sad? Druga stvar je to kaj se dio populacije s njim opterećuje pa na prvu pojavu pahulja kreću kolektivna druženja i natjecanja sused protiv suseda s lopatom. Ko da je raspisana nagrada ko bu više kubiki tog belog smeća prehitil prek pleća. Mili je isto u nedoumici, bili ili ne bili krenul s odmetanjem.

–         Gle, uzalud ti trud, i ovak bu začas prešla ralica i sve ti opet zametala. Napravi puteljka od auta do vrata, tolko da se moremo probiti, a ostatak bu već sam od sebe nestal. Jednog dana – trudim se olakšati mu. Ali. Ne da mu vrag mira. Nemre on biti gorši gazda od suseda pa onda lopata. Nek mu bu. Mašemo mu s prozora iz toplog boravka. Kak se ovih dana manje izlazi, više trošimo telefonske impulse. Zvrcnem frendicu koja ne krene ni o čem drugom nego opet o snegu.

–         Kaj ti misliš, deset novih centimetri snega. Ja bum poludela, ovaj moj doma samo zmeće snega, ništ ga drugo ne zanima više osim vremenske prognoze i novih centimetri. I da, od kad je to deset centimetri bil problem?  To si samo muški misle da je neka velka brojka. Deset. Pih – grune prek slušalice. Ne da se omesti nego i dalje melje li ga melje o centimetrima i bijelom pokrivaču, lopatama, ralici, neprohodnim cestama, pešačkim stazama…dooosta, odrežem ju i pomislim o Bože, baci ciglu i budi precizan.