Bratska ljubav

Prošlog smo se vikenda vrnuli v Renesansu. Ali zbilja. Ne samo na gradskim bedemima, nego i posjetom dede koji je na kratkoj rehabilitaciji u obližnjim nam toplicama. Nogom sam tam zadnji put kročila pred tri desetljeća, no ispadne da se u tom „kratkom“ periodu ništ promenilo nije. Osim osoblja na recepciji koje je pojačano mladim snagama i to sigurno nakon kaj su one prijašnje već našli kak su sprhle pod pultom. Ne moram naglašavati da sam se fest iznenadila, jer sam očekivala da su bar ono promenili boju fotelja, ali nikaj. Vreme je tam stalo 80 i neke.

Prda i bjacek dobili su još jedan, možda zadnji ljetni bonus, pa popodne provedu ludo se zabavljajući na toboganima koje, moram priznati, iz onih davnih vremena ne pamtim. To je „novost“ u koju se ulagalo s godinama, ali i na njima se očitava već zub vremena.

Nakon tri sata guštanja pozdravimo se s dedom pa u autu, a gde bi drugde, opet krene rasprava. Prda se srdi zakaj ona sad mora jedan dan provesti bez bjaceka doma jer je njemu od jučer krenula nova pedagoška godina. Dok su doma skupa, svade se kak pes i maček, ali ideja da bu morala pregrmeti cirka pet sati bez njega, nikak joj se ne zdopada.

– Dobro, onda bum ja pitala učiteljicu jel more on s tebom u ponedeljak krenuti u školu. Tak je nekad teta krenula s menom, pa kam god ja, tam je išla i ona – velim.

– Ooooozbiljno? – pita ona.

– A ti je išla na živce? – doda.

– Ooo, itekak.

Tu ona odmah konstatira da bude preživela taj jedan dan bez njega jer nikak nebi mogla trpeti da se on za njom šlajsa. I ovak joj je išel na živce kaj je stalno za njom hodal na tobogan, nedaj bože da bi „balavac“ s njom sedel i u školskoj klupi.

Da, tak je to nekad bilo, pred tri puna desetljeća dok smo svakog vikenda hodali u one gore spomenute toplice. Prvašić je krenul u razred, a ovoj doma ostavljenoj, godinu dana mlađoj, je bilo furt i fest dosadno pak se jen dan spakirala i došla z menom u školu. Maloj se zdopalo pa je došla i drugi i treći i četvrti dan. I tak je to potrajalo punih mesec dana dok mama, danas prdina i bjacekova baka, nije rekla DOSTA. Na to njeno dosta, ondašnja učiteljica rekla je da mala ima kliker v glavi i nek ostane. Pa je mala za koji mesec točno napisala par slova i brojki kaj je bilo dosta da mene unesreći i s početkom nove školske godine, drugog razreda osnovne škole, sedne skup u MOJ razred. I tak je to krenulo…i nije stalo do zadnjeg dana Gimnazije. Pa se nastavilo i za studentskih dana, iako smo svaka izabrale svoj put, ali smo skup živele i svakaj preživele.

Bratska ljubav nema granica. Potvrdi se to i jučer dok se vraćamo doma iz grada na biciklima pa se bjacek spakira na pod kak je dugački i široki. Ona istog trena hiti svog bicikla i pohita mu u pomoć. Nakon par rečenica tetošenja i ogledavanja jer s njim sve ok, objasni mu da je bedast i da se nemre tak voziti kak general po nogostupu. Dignemo bicikl, otresemo tur i vozimo dalje. Ljubav i jesen su u zraku.