Beži Jankec, beži Jankec

Martin v Zabreg, Martin z Zabrega. U našem slučaju trojac v Lepavinu i z Lepavine. Kak su ovi prosinački dani prepuni svega u znaku deda mraza tak je do mene stigla informacija da je s dedicom moguće putovati vlakom. I odmah se zapalim za ideju jer dečica još za života si nisu upoznala ovakav oblik javnog prijevoza. Nisu jer mi je preskupo vozati sim tam pa vlakove redovno ispraćamo s našeg balkona ili s kraja Cvjetne ulice. I ne da je samo dedica u pitanju, nego u ovom aranžmanu HŽ nudi i prigodne poklončiće za djecu. Prodano! Putujemo. Tu subotu uoči puta jedva zaspimo. Sanjamo kak se vozimo. Lokomotiva fućka.

Vjutro sve na vreme obavimo i krenemo od kuće. Ali, nebi mi bili mi da nismo pred samom stanicom ustanovili da smo zaboravili kartončić za koji smo neki dan iskeširali 100 kuna. I onda je bilo baš kak u pjesmici beži Jankec no cug nam nije pobegel. Iako nas je na peronu dočekal stari spohabani elektromotorni vlak prvi je dojam popravila muzika koja je iz njega dopirala. Kad je vagonom prozujal poznati lik u crvenom u drugi plan pali su i stari olinjali dvosjedi i presmešni papirni ukrasi koji su me vratili u ’86-u. Svi smo u ekstazi i s uzbuđenjem čekamo da vlak zagrabi te prve metre i napusti našu željezničku postaju. Čihučihučihuhuhuuuuuuu…već mašina tira.

Uskoro se i ON u kojeg su uprte sve dječje okice pojavi na vratima i kreće s podjelom darova. U dječjim krilima uskoro se nađu „zaslužene“ vrećice. Nakon kaj djedica doslovce projuri kraj naših sjedala, jer valja mu svakom djetetu uvaliti paketić. Ok, vjerojatno bu se ON vratil docnije, pomislih. Za njim jure njegove „pomoćnice“. Djecu daruju bombonima. Takvima da ih ni jedno od četvero u odjeljku ne poželi još, a nisu zbirljivi i hrdaju svakaj, verujte mi.

Kakva bi to bila vožnja bez zaustavljanja. Na prvoj stanici u Reki u vlak upadne još tridesetak roditelja s djecom. I oni su odlučili provozati dječicu vlakom djeda mraza makar vožnja trajala dve minute do Lepavine. I nazad. U Lepavini malo postojimo. Valjda radi tih koji su ušli pred dve minute da ne ispadne da vlak ni vidjeli nisu pa se već čihučihučihuuuhuuuu vozimo nazad. Deca zbunjeno gledaju patuljčice koje im već n-ti put za redom nude bombone koje neću. I napokon, tabla Koprivnica.

Roditelji vidno razočarani, a nema ni dječjih ozarenih i radosnih lica. Nije pomoglo ni kaj su nam na rastanku velikodušno ponudili da skinemo ukrase koji su viseli s prozora i zidova vagona.

I opet se ona da ne znaš dok ne probaš pokazala točnom. Oženili nas pošteno za tih 2×40 dječjih plus mojih 20 kuna za prijevoz do Lepavine i nazad. Bilo je i snalažljivih roditelja koji su svoje mališane u express kompoziciju deda mraza potrpali bez kupljenih karata. Ali, tak to ide pri nama. Kam god se okreneš opale te po žepu, a dobiješ nikaj ili nekaj presmešno za te teško zarađene kune. Ideja je bila dobra, zagrijalo se za nju nas 150 bedaka, ali kad uvek zapne na realizaciji. Zmuzli nas i ostavili kratkih rukava. Priča o dedici koji dječicu uzme u krilo pa s njima prozbori rečenicu dvije zajedno s papirnim lancima rezervirane su za 86-tu. Vreme je da se zbudim jer me očito isto davno pregazilo. HO HO HOUUU!