Bez muke nema nauke

Dakle, draga moja deco, vi bi jednog dana kak smo si ja i vaš tata zamislili trebali postati pošteni, dobri i odgovorni ljudi koji budu svima bez pardona mogli gledati u oči. E da znate samo kolko je dug put do tam. Iako se ovi pogotovo zimski dani čine duuugi, a mi starci sa svojim jednim te istim pričama dosadni, verujte da na koncu godine prolete ko za čas. I znam da vam idemo na živce i da nas već sad nemrete trpeti jer vam se čini da ne igramo baš uvek u istoj postavi, ali mi smo tu da bi vas izveli na pravi put.

Dakle, dokle god sam živa, zapamtite da vam prvo budem roditelj, a tek nakon toga i vaš pajdaš. Moja uloga nije ni malo laka, svakodnevno treba donositi na desetke važnih i teških odluka. I meni često dojde da vam jednostavno prepustim tu punu vrećicu kikija da ih u miru i tišini rešite ne bi li si osigurala par slobodnih minuta, ali nemre to baš tak. Zbog mojeg „pametnog“ doziranja zubi su vam još uvek lepi, beli i zdravi!! Ne mora se baš uvak gledati crtić ili viseti za kompjuterom dok se vama malima sprdne. Umesto toga, lepše je nekad po prirodi prošetati makar se vi durili i trčkali cipele celim putem. Valjda mama zna kad je za to vreme ko i kad je vreme za poći leći!?! Celi bum vam život dosađivala, proganjala vas i ponavljala vam iz dana u dan iste stvari, samo, to vama još uvek nije jasno. Izluđivanje dece također je u opisu radnog mjesta roditelja, ali ne zaboravite, izluđivanje je često obostrano pa imajte razumijevanja. Ja bum uvek vaša najgora noćna mora, vještice s grbavim nosima koje jure na metli za vašu su mamu male bebe, jer, setite se kolko samo put morem izgovoriti rečenicu: zakaj nemaš papuče na nogama, jesi oprala zube, pospremila igračke, zakaj ne zatvaraš vrata i smeće ne bacaš u kantu, zakaj ne pozdraviš pristojno tetu u vrtićkom dvorištu i pojedeš ovaj komadić mrkve u juhici za koju sam celo prijepodne stajala pri peći.

Progonila vas bum dokle god bum disala zato jer vas volim. Tek kad jednog dana odrastete i shvatite da sam sve to delala za vaše dobro, kad jednog dana dojdete i od svoje stare mame, ako bude sreće, zatražite njeno mišljenje, e tek onda bum znala da više niste moji mali šmrklji nego ste se spremni odvojiti od maminih skuta i ozbiljno zakoračiti u svoj život. Onda bum olabavila uzde i pustila vas da slobodno trčkarate kud vas noge nose.

Do tad, zapamtite i ne srdite se previše na svoju mamu jer nikad u životu nebute našli nekoga ko vas voli, brine o vama i zbog vas više od mene. I da, na koncu, ako bar jednom tokom svog odrastanje ne promrmljate sami sebi u bradu onu groznu „ma odi vrit stara, samo ti blebeći“ zabrinula bum se da svoju zadaću ne ispunjavam onak kak treba.

Jednog dana i vi bute moguće je roditelji, a onda bute se setili maminog gunđanja i prigovaranja. Tak vam to ide, tradicionalan je to način primopredaje s koljena na koljeno, iz generaciju u generaciju. Bez okretanja očiju, durenja i povremenog maminog urlanja ne ide. Ali, jedno zapamtite: niko vas ne voli više nego mama.