Ah, ti roditeljski sastanci

Roditeljski sastanci. To je onih sat-dva vremena koje provedeš slušajući kak se tvoje malo zlato ponaša u kolektivu i kakav mu je suživot s ostalom dječicom. Dal se fino i pristojno ponaša kak i doma, ili se tam otrgne s lanca pa pajdaše i pajdašice maltene hiče na vrpu. Nemrem se pofaliti s nekim prevelikim iskustvom po tom pitanju jer sam tek pet komada sveukupno odradila, ali i to je dost za početak i daje mi pravo za očitovati se na temu. Mi mame uglavnom to vreme provedemo suznih očiju uzdišući na svaki tetin opis pokreta naših mališana. Sad teta pripoveda kak si oni peru rukice, pa kak sedaju za stol, pa kak se spremaju spavati, pa se neko od njih nezgodno popiknul i zrušil okolna tri pajdaša…  – Ijaaaaaj…uzdišemo sve sinhronizirano ko jedna dok tate nepomično i dalje pilje i razmišljaju kaj nam se svima odjednom dogodilo. Oni su se upravo prizemljili, vratili s nogometnog terena ili utakmice Medveščaka.

Nakon tog bajkovitog uvoda kreće onaj malo manje ugodan dio od kojeg zazire svaki roditelj u kojem se spominju imena onih koji možda malo iskaču iz skupine po svojim nepodopštinama. Svaka mama u tom trenutku poželi uši veličine u slonića Dumba kojima bi se, kad začuje izgovoreno ime svog mezimca, najradije zaogrnula ko kakvom dekicom i nestala s lica zemlje. Onak iskreno, pa nije nikome ugodno čuti da je baš njegovo čeljade preuzelo ulogu grupnog brigadira pa ostale postrojava u vrstu i nalaže im da rade sklekove.

No, kak god, tih sat-dva mora se otrpeti, a i dobro dojde nama roditeljima jer ak se moju prdu pita u vrtiću je svaki dan isto. Jelo se nije nikaj, tu i tam špageti balonjez, a to i sama znam jer vidim po majici. Delalo se isto nije nikaj. Nit su kam išli, nit su kaj delali. Mislil bi si čovek da samo sede u čošku i čekaju da neko dojde po njih jer se ni jedan dan ne rastanemo bez da me priupita: buš došla po mene!?! Bjacek još ništ ne pita jer ne zna govoriti, al postal je zabavan jer zahvaljujući znakovima koje ga uče u vrtiću počinje polako komunicirati s nama. Baš je simpatičan dok diže ručicu u znak dobar dan i nespretno mrmlja: doda dn. I mi smo morali savladati neke znakove da bi ga skužili, ali sad bez problema znamo kad skupi prstiće da traži još, a kad se zgrabi za trbuščić i ide levo desno negdi je videl ili oće medu, dok žmiga rukicom iznad glave pokazuje na sunce.

I dok sam tam sedela na onom mini stolčiću od kojeg mi je odrvenela rit i sa strpenjom isčekivala kaj bu išlo na bjacekov račun odjenput smo došli i do kraja sastanka. Već smo se pozdravljali i mahali jedni drugima, a o bjaceku smo čuli samo to da je veliki spavač i da čim dojde ujutro mora jednu rundu odmoriti. Od napornog noćnog rada valjda. Padne mi kamen sa srca kaj se nije odmetnul u ristu-teroristu pa još nikom nije utisnul svoje očnjake u nadlakticu niti je kome opalil šaku posred čela ili ostavil uspomenu u obliku šljive pod okom. Za sad je sve u granicama normale. Baš je lepo na tim roditeljskim sastancima. More još!! …i evo, nova runda informacija stiže već drugi tjedan, na prdin račun. Možda da ovaj put budem spremna i ponesem dekicu!??!