Prosinačka groznica

Promrzli prsti na rukama i nogama i treperenje božićnih lampica na zagrebačkim ulicama prošlog me vikenda vrate u rikverc kojih 15 godina. Tad studentica koja je za svojih studentskih dana jedva krpala kraj s krajem i već bi u sredu bila totalno švorc. Ne zato jer je iznos koji bi mi tata u nedjelju uručil bil mali već zato kaj sam s financijama raspolagala ko ovi danas s državnom blagajnom. Dokle ide ide…bil je moj moto kojeg sam se uporno držala. I baš mi je bilo lepo. Dok se nije imalo za vlak do doma, nažicala bi sestru koja je skrbila o svojim penezima. Ipak, tu i tam sam se potrudila dodatno zaslužiti koju kunu koje bi naravno, pogađate, rastrajhala bez ikakvih planova. Velim vam, imam sve preduvjete za zavalit se u fotelju prvog čoveka ministarstva financija!

Ne sećam se točno kak, ali jednog sam se prosinačkog jutra našla na božićnom štandu na Kvatriću ne bi li zaslužila koju kunu.

– Ajmo žene, barbike, barbike, šminka, lakovi, papuče, sve dam samo da prodam – tak je to zgledalo svaki dan. Od 08 do navečer u 8.

Bila je to krvavo zarađena lova, verujte mi. Celi mesec smo se pajdašica, a danas mi kuma, smrzavale vani na debelim minusima. Sećam se jutra na jednom semaforu Vukovarske kad je teta s radio postaje najavila da je vani „ugodnih“ minus 18. Gulp. No, tad se u tim mladim danima ni od čega ni prezalo, nit minusa na računima, a bome ni ovog temperaturnog. Idemo i rušimo sve pred sobom.

Dok se setim samo kak smo si važne bile na staro leto na sam dan isplate dok nam je naš gazda na ruke nabrojil one silne peneze. Pune ko brod vraćale bi se zadnjeg dana u godini doma. Peglicu bi počastile s pet litri goriva kolko je bilo dosta od table Zg do Kc pa sele u nju i gas do daske. Vozimo u rukavicama jer grijanje ne dela, motor buči da si ne čujemo misli, ali radio je na maksimumu. Iz zvučnika urla Chris Rea i najdraži mi božićni hit I’m driving home for Xmas. Svaka vrti svoj film o tome kak bumo utrošile lovu. Nama nitko ništa ne može, samo je falilo da zasvira iz zvučnika. O kak smo si bile važne. Nažalost, veselje je potrajalo svega par dana, dok nije stigel telefonski račun, pa je gotovo polovicu iznosa valjalo mi preusmjeriti na račun usranog teleoperatera. Danas tolki iznos dobijem mesečno i nisam si uopće važna, a nemam ni vremena za dodatnu zaradu u prosincu.

E da mi se vratit u te dane bezvremenskog plandovanja kad je važila ona narodna: Ljudi se sekiraju zbog fakulteta, ubijaju se zbog nesretnih ljubavi, plaču za minulim dobrima, lome kičmu od teškog posla, ratuju za tuđe ideale, tuguju zbog svega i svačega…a ja evo sjedim i tražim đe mi počinje selotejp.