Male švelje i njihove želje

Male vezilje bile su moj najdraži izborni predmet kojeg mi nije nikad valjalo nametati. S osmehom od vuha do vuha čekala sam početak tog nastavnog sata. Štrikanje sam savladala još u prvom razredu osnovne škole, heklanje pred koju godinu iz čiste dosade. Gušt je to koji je vama koji imate dve leve ruke i nikad vam nije uspelo izbosti do kraja jedan od Vilerovih goblena potpuno stran.

Dok sam ja u tim prvim godinama vredno štrikala svoje prve majice prdina i bjacekova baka, a moja mama, strpljivo je prolazila kroz tečaj šivanja. Bagatova Višnja godinama se seljaka po kući. Čak smo za jedne seobe po katovima istu zanavek prekrižili jer ju mesecima nismo mogli locirati. Ipak je negde na koncu isplivala pa sad ima već godinama počasno mesto u mom podrumskom carstvu. Čekala je čekala i taj dan dočekala. Ponovo je u upotrebi ta Višnja. Jabuka ne pada daleko od stabla pa sam se i ja odlučila primiti igle i konca u ozbiljnijem, mašinskom, obliku. Čisto da idući put kad prda obuče priheftanu suknjicu ne strepim dal bu ista ostala na njoj il joj skliznula prek gležnji.

I tak sam ja ponovo nakon puno godina u klupi. Ovaj put je pred menom šivaća, a ne „pisaća“ mašina. Upijam i pohranjujem sve kaj moja instruktorica izlaže. Na greškama se najbrže uči pa tak i mi mam drugi sat krenemo s gaženjem papučice mašine, a kreacije samo klize. U glavi.

Baš mi dobro ide, to stiskanje papučice. Trag koji za mašinom ostaje nalik je onom koji ostavlja biciklist koji se s tri promila na ranje spušta z jagnjedovečkih goric.

–         Nema veze, učite se, samo polako i precizno – smiruje nas učiteljica.

Ali. U tri školska sata, ja uspijem tek obrubiti fertun. I na njega zašiti žep. I da napomenem, ovaj krojački pripremni dio sam si već doma odradila. Rezultat poražavajuć. Na drugom druženju uspijem prišiti i gurtne i on dio koji čini da pregača visi oko vrata. Lepo i precizno, uredno. BRUS! Takvo je prema instrukcijama trebalo biti. No ovo kaj sam ja doma donesla nije ni blizu toga. I još da stvar bude gora, prije nego sam opće se primila heftanja, putem na prvi nastavni sat, f torbi mi se zlijala kava. Fertun se uflekal i prije neg je bil zašiti. Na kraju zgleda kaj da je već rabljeni godinama, a ne glanc novi zišel spod mašine.

Puno bu još konca pod mojom mašinom moralo prejti dok z moje radione ne zide pošteni komad nečega. Ali, to je nama ženama u krvi. Doduše, ne baš svima, neke se s tim „tikom“ uopće ne rode. Prda je moje gore list. Njoj je veselje sam takvo sesti si na miru i na komadić platna prišivati svoje prve gumbe. Moja mala šnajderica. I onda, najenput, prišije si gumb za tajice. Znala sam, osim volje i šlampavost je nasljedna. Valjda bu mi jednog dana oprostila.