Pun mi je tanjer i kapa svega

Subotu popodne zapne mi za oko nekakvi kulinarski šou na nacionalnoj televiziji. Ime mu nadjenuše Pun pijat, a vodi ga, svima nam drag i simpatičan Luka Nižetić. Sve super, rado bum poslušala kaj se to danas u njegovom loncu kuha jer me oduševil u onom nekom prijašnjem šou gdi je odnesel pobjedu najiskusnijeg s kuhačom. Volim pogledat pa i naučit nekaj novoga kaj mogu primijeniti u praksi u svojoj kuhinji.On je u toj emisiji ugostil kolegicu si pjevačicu, gospođu s nešto više godina na leđima, pa po tome valjda ima i više kulinarskog iskustva. Potvrdi se da je tak. I sve to super krene, sve štima. Ona je za ovu prigodu od svog dugogodišnjeg mesara nabavila najbolji komad buta. On ima vrhunsku opremu, od kuhače, zdela to noževa. Sve šljaka do jedne granice. E onda mi najenput pukne film. Prekipi mi zbog njihovog neobuzdanog prenemaganja i potenciranja dalmatinskog narječja. Ne zato jer mi to nije lepo čuti. Je, ali me rasrdi činjenica da to njihovo ćakulanje ispada zabavno i IN, a s druge strane, na širokoj nam dalekovidnici ne sećam se da sam nedavno čula da bi neko spomenul naš dragi nam kaj. AE. Nisam baš primetila da bi neko bez pardona lepo se ovak z našim kajkavskim naglaskom spominal javno. Nigde. Osim v Gruntovčanima. A onda se razme, to navek zide sprdačina, a mi Podravci pravi dudeki. Zakaj se sramimo tog našeg kaja? Pak ni na našim lokalnim radio postajama se baš nemre čuti prava podravska domaća reć, osim f specijalnim emisijama koje njeguju baštinu. Svi se naši voditelji trude biti fini i koriste standardnu štokavicu. Zakaj nas je sram? Zakaj nebi tak lepo drugi put kolegica koja se uključuje u središnji dnevnik pozdravila s kak ste kaj? Zato jer bi ispala seljačina iz zadnjeg prikrajka, dok ovi dole, na sva zvona zvone. Pjat, pomi, kacijola, kunplir, pošada, kućarin, konšerva pa su potočali i na koncu zakantali. Pa imamo i mi kajkavci tak lepih izvedenica zbog kojih bi se nekom koji u televizor bulji iz Splita mogel pojaviti veliki upitnik nad glavom. Kaj bi rekli oni da iz teveekrana odjenput počnu skakati šeflja, paradajz, kalamper, tiganja, afinger, anjcug, cucek, pa da moraju rečnika iskati i usput jafkati jer nikaj nebi razmeli. Dakle, srdi me to do krajnjih granica jer se mi delamo fini. A nismo ni blizu Finskoj. I zato ja decu vučim lepo po domaće govoriti. Mene ni sram grunuti lepu domaću reč, pa nek se mam zna od kud vlečem korenje. Osim toga kroz igru ih vučim talijanski i španjolski. Engleski ih uči Dora. Hrvatski budu se nafčili f školi. Nadam se.