Kad mami prekipi

Nekad mi zbilja bude svega dost. Baš onak ko kad prekipi mleko pa krene prek ruba, poznato? Tak i meni nekad moji potomci pomognu kaj mi pritisak na krvne stijenke iznenada poraste i malo fali da ne bude rusvaja na sve strane. No, nikaj mi posebno ne pomaže sekirati se. Ko ni kaj kapetanu njemačke podmornice nije pomoglo kaj je vikal: achtung, dictung dok je već bil do pojasa vu vodi. Tak ni meni ne pomaže kaj se rasrdim i promenim boju glave i glasa, a deca se jedino dobro nasmiju i zaključe da nisam uračunjiva u datom momentu. Okrenu se i dalje voze po svome.

Odlučih tak pokušati čim manje reagirati na njihove provokacije koje su, kak rastu, sve učestalije. Njihovim željama i pozdravima teško je udovoljiti. Stalno se čovek mora baviti mišlju kak dečicu zabaviti. Ne sećam se da su se nekad moji roditelji zamarali činjenicom da je meni i sestri dosadno. Zapravo, ne sećam se ni dana kad mi je ko detetu bilo dosadno. Taj pojam tad nismo poznavali. Ovi danas imaju pregršt svega, no nigdar zadovoljni.

Nedelju prijepodne ubijemo u kinu, pa ih povedem na španciranje. Nakon kaj se iskrcamo iz auta, ne prevalimo ni 500 metara, već smo zaseli na sladoledu. Kad se konačno dovlečemo do uličica i štandova, prda krene protestirati: ti nam ništ nećeš kupiti, ti stalno govoriš ne!! A na to se bjacek nadopuni sa: zločesta mama! Odmahnem glavom i odvratim  im: grozna sam, kaj ne? I onda, mic po mic, sve smo bliže njihovom odredištu svetištu. Lanac brze prehrane kojeg označava crvena tabla s žutim slovom kojim počinje riječ mama mamac je za ucjene kakve god vrste. Ne zbog hrane, jer ne pojedu ništ, nego igračke koja je kakva god bila, predmet njihovih snova. Kišica nas požuri s ulice upravo na to mesto gde uzalud odstojimo u redu 15 minuta. Nakon toga se preselimo za drugu blagajnu, baš iza gospođe koja s najvećom ozbiljnošću i angažiranošću uloži idućih 10 minuta života u kombiniranje svojeg menija ko da joj bu ovo posljednja večera. Sad već čekamo 25 minuta i jasno je da je i njima već para krenula na uha. Ubrzo krene naguravanje i štipanje. Na moje prvo upozorenje, hihoću se, ko i na drugo. Kod trećeg prigovora ne shvaćaju da je granica pucanja sad već sve tanja, pa riskiraju da i četvrti put izrazim nezadovoljstvo njihovim ponašanjem. – Sad je zbilja dosta, još jednom i idemo doma – ponovim četvrti put, ali čim okrenem glavu, bjacekova šaka završi pod prdinim rebrima. Eksplozija. Gotovo, teraj van, idemo! Lica su im izbezumljena, ne veruju kaj čuju. Okrećemo se, a još se nismo poklonili pred oltarom?!! Ali, kad se najdemo na ulici gde nam kiša ispire lica i hladi glave, postane im jasno da su prekrdašili do zadnjeg. A mama zadovoljna jer je prišparjala, a i pokazala ko je gazda vu dvorišću!