Auto, lopta i ranjeni pas

Pokušaj ranjavanja, remećenje javnog reda i mira na benzinskoj postaji i ranjavanje psa. Tak bi u novinama izgledal vikend koji je za menom. Sama bi napunila dvije stranice Crne kronike, ko od šale. Prvi solo vikend nakon šest godina otkak je prvo čeljade stiglo na svet. Veselje nakon kaj sam ih otpravila k baki na more ubrzo splasne. Samo kaj im zmašem s kućnog praga primim se krpe i metle pa nakon tri sata celi donji kat kuće poprimi novi oblik. Da nema Ljube koji ispuštanjem plinova remeti ukupni dojam, rekel bi slučajni prolaznik da je zašel f kakvu apoteku. Sve je na svom mestu. Čak sam naglancala i one čaše na štiklu koje me godinama mutno gledaju z ormara. Ljubu također tog popodneva ulovi ludilo pa krene s kružnim treningom oko šupe. Za nespretnog ulaska u zavoj, ponese ga neka od sila pa se nespretno zakuca njuškom u betonažu ograde. Posljedice utvrdim ubrzo zahvaljujući krvavoj teniskoj loptici, a tek idućeg jutra ustvrdim da mu fali zub. Ništ strašno.

Subota ne donese ništ bolji početak dana. Prije podne obilježi nesreća u kojoj gotovo da nastrada jedna gospođa zbog mog nesmotrenog izlaska iz vozila. Nije bilo namjerno i još se jednom istoj ispričavam, a sreća je u nesreći da se nikom ništ nije dogodilo, ali dovoljno da me izbaci iz normalne cjelodnevne kolotečine.

Za večernje šetnje s krezubim pesom sine mi ideja da na obližnjoj benzinskoj pumpi kupim sok. Dojdem na vrata i zamolim stričeka, kojega prekinem za divanjenja s kolegom mu, za uslugu. Kuc-kuc. Pardonček. Nemrem s cuckom nutra pa prosim da mi iz frižidera vlovite litru soka, dojdete do vrata po novce, naplatite i vratite kusur. Neš ti dodatnog posla. I još ga fino i ljubazno zamolim!! Ali ne, ljubaznost u naših trgovaca je nepoznanica. Gospon mi odmah očita lekciju da kaj nisam ja tog pesa izdresirala nego on odma cvili za menom i nemre ostati sam vani. Kaj niste stavili nekakvu štangu gdi bi ga zavezala, pitam. A on će na to da ima štangi vani kolko hoću. Da, baš, pa da u trgovinu došlajsa za menom celu stalažu s motornim uljima.

Srećom naleti pajdaš kojem uvalim vodilicu i pesa i platim sok. Gospon i dalje negoduje i pametuje jer da i on ima pesa ali da ga je zdresiral da more ostati sam pred dućanom. Ma na vrh mi jezika sterat ga u krasan…al glumim da sam fina pa s Ljubojem raspravljam do doma nekulturu u naših trgovaca. A nije jedini koji me hitil z takta unazad par dana. U jednom ludbreškom centru koji prodaje građevinu, usput stanem zapitat nekaj. Pa me ljubazna gospođa koja češe onu stvar na stolici pošalje direktno van u dvorište. Tip na viličaru dobrih 10 minuta obavlja svoj posel pa onda tek odluči zapitat me kaj trebam. Ne kupim nikaj. Nemam volje dok me tak ljubazno usluže. Dok nebu za plaću? E onda budu još bolje nadrkani.

Uglavnom, otisnuli smo se Ljubo i ja u novu avanturu. Krenuli na Jadran HŽ-om. Ludo, kaj ne? Kak smo se proveli, gde kakili i pikili…o tome, ako izbjegnemo bliski susret s putničkim iz smjera Đekiniša u idućem broju Glasa. Hasta la vista!