Riba ribi zgrizla rep

–         Mama voliš me? Nisi ljuta na mene? Ljutiš se na seku? – pita me bjacek redovno i to nekolko put dnevno. Nakon kaj ga uvjerim da ne, zapita:

–         A zakaj ti onda tak stoje oči? – pa napravi grimasu poput ljutog risa. Dignem pogled i susretnem se u špiglu s pravim pravcatim čudovištem iz horor filmova. Dir gad, jadna deca, čega se sve ne nagledaju, nije ni čudo da misle kak je mama stalno srdita. Al zapravo to nije stalno tak.

–         Mama samo ima sto stvari odjednom za misliti pa onda strašno nabora čelo jel se trudi da joj sve to i ostane u glavi – vadim se te dodam da ih bez obzira na mrgudnu facu mama uvek voli.

Ide me u zadnje vreme. Tak dobro da se zbilja čudim kak mi je glava još uvek na svom mestu. Moje organizacijske sposobnosti dobro su poznate mojim ukućanima, ali i pojedincima iz bližnje mi okoline. Prošlog sam se tak vikenda nakon nekoliko godina pauze ponovo upustila u avanturu kuhanja fiš paprikaša i u istu uključila moje radne kolege. Paraleleno s kuhanjem na trgu je tog jutra s Jumpicama morala u ulozi pilića nastupiti i prda. Prvi nastup. No, kaj je to meni za odhendlat, pis of kejk. Mogu ja to sve, 7 u 1.

Popodne uoči po želji glavne kuharice provedemo u šumarku tražeć medvjeđi luk. Votever. Ne pitam nikaj neg vozim. Nađeno. Temeljac spravljen, k njima idu domaći rezanci. Sve spremno. Neka igre počnu.

Subota. Nakon kaj sam utvrdila da se ne kuha na drva nego treba istog trena nabaviti plinsku bocu i plamenik, koju hvala bogu na pajdašima, odspojim iz njihove kuhinje, bežim doma spakirati svog piceka.

Sve sam pripremila, najdem ju oblečenu, ali, valja nam još navleči štucne da bi sakrili jopca izvezenog na štramplama. Nema. Nema i nema. Rashitali pol hiže, ali nema. Nikaj, sedamo u auto. Naravno, kasnimo. Pilići plešu. Srce razvaljeno, suza iz oka kanula, čim završi nastup, bežim k kotliću. Putem se informiram i utvrdim da ove godine organizatori ne osiguravaju ribu. Hm. Sad to valja priopćiti članovima mog tima. Gulp. Progutam knedlu pa uz najsimpatičniji osmijeh s njima podijelim ovu „radosnu“ informaciju. Nakon otvaranja šampanjca u vlastito mi ime, evo nas u ribarnici, odnosno putujemo već natrag s komadima šarana i soma u vrećici. Ak mi nikaj drugo ovaj put nije pošlo za rukom, onda sam jedino imala nos za odabir ekipe koja me na koncu ipak nije ftopila u kotliću. Točno u podne komisija preuzima uzorke.

–         Naš se testira na odjelu mikrobiološkog, sretan Uskrs želi vam ekipa Glasa Podravine – poručimo gladnim dušama. Fiš nit probali, al smo ga mirisali.