3,2,1 kreni

Zec se izvalil u jacuzziju kojeg posljednjeg dana stare godine glumi naš tanjur za kotlovinu. Stol svečano postavljen vidi se po čašama na štiklu. Gori i svećica. Bor treperi f čošku. Još je samo koja ura ostala da 13-icu prekrižimo i pošaljemo u ropotarnicu. Iako je u sebi nosila nesretnu trinaesticu nemrem reći da je bila baš tak grozna. Nije. Godina ko godina s svojevrsnim usponima i padovima.

Pozdravili smo se s njom u nešto pitomijem izdanju. I dok čekamo da odbrojimo zadnje minute s pajdašicom se prisećam onih negdašnjih dočeka s kojih se vraćalo prvog siječnja u popodnevnima satima. Nekad se to znalo osmeknuti, fešta produžiti pa dojti doma tek drugog dana Nove, na radost i veselje ostalih nam ukućana.

Uzbuđenje je nekad tog dana bilo totalno uzavrelo. Od ranja. Naravno da bi još tog prijepodneva jurcala po dućanima jer su mi sfaleli neki detalji za tu najluđu noć u godini. Naušnice, kakav broš, ili nezaobilazni crveni komad donjeg veša. To se uvek nabavljalo u posljednji tren. Nakon šopinga bi se popila kava negdi u gradu pa jurilo doma na uređivanje. Osim zvana, valjalo se urediti i znutra, radnu atmosferu dići na razinu da bi fešta počela u pravom tonu. Naperlitana bi negdi oko 7 izletela iz kuće.  Ponoć smo tu i tam znali i preskočiti odnosno prespati, pa se zbuditi na ranje v čijem autu, goricama ili ako je bilo sreće, doma u vlastitom krevetu. Bil je tu i celi niz smešnih situacija vezan uz taj datum jer se uvek pretjerivalo s jelom i pilom pa se znalo dogoditi da francuska koju smo netom prije utovarili u se završi na nekoj dozlaboga sriktanoj pajdašici. Na baloneru njenih nejakih leđa. Lumpovalo bi se do jutra, dok nismo popadali s nogu. Ali, bilo je tolko ljudi za sčestitati i obiti da se to jednostavno u par sati nije stiglo zbaviti. Repriza je nekad znala biti bolja od samog dočeka.

Danas su vremena drukčija. Prijepodneva zadnjeg dana stare godine su radna, popodne se priprema trpeza za blagdanski stol. Gurne se kakav komad u rol pa kuća miriši za razliku od gazdarice …i onda si opet valja malo popraviti raspoloženje uz kakvu medicu ili pelinkovac. Dok sriktam dečicu, i sve kaj treba, nadje se vremena za povuć maskaru i malo rumenila. Tek tolko. Crveni donji veš…kaj??…ali, zato se nabace crvene naušnice i to je to. Fešta može početi.

I dok deca luduju u boravku, mi stariji malo glumatamo na terasi. Propala nam ideja da budu deca zaspala u neko doba noći. Iako smo u Novu zakoračili pred 4,5 ure oni se još uvek nedaju. Polako i mi posustajemo i odustajemo. U horizontali smo točno u 5.

Prvi dan Nove onak zaprav sponova počne u 13 sati i nikak da dojde kraju. Zlizani kak stari mački sedamo k stolu i tovarimo sarmu te netom pripravljen pire. Od stola na kutnu i opet k stolu. Sve to sećemo s čašom ultra megavitamina dobivenog od šest naranči. Ni to ne vraća u ravnotežu nakon neprospavane noći. Problem je ipak u godini proizvodnje partijanera samo se oni teško s tom spoznajom mire. Danas smo već došli k sebi i mogli bi sponova …sretna vam svima Nova!