Podravsko ribanje i prigovaranje

Gde ti to tak još more biti da te ftope v jedni žlici neg v našoj Koprivnici. Upravo su valjda zato pred puno let postavili onu ultra mega žlicu pored koprivničkog preduzeća. Čudi me da još nismo nigdar napunili naše stupce crne kronike takvim činom. Neshvatljiv je taj podravski jal. Jalni smo na sve i svakaj. Upravo ovih dana slušam s brojnih strana prigovore kak nam trg na niš ne zgleda. Koj vrag su tu kućicu deli tam, kaj da je reč o onoj iz čarobnjaka iz Oza. Čim su se patuljci na trgu prvi dan primili ozbiljnog posla oko pripreme kobasa i kuhanca, kaj je uobičajena pojava u svim civiliziranim sredinama, a evo je 2013. iznenada stigla i u naš kraj, mam su ih opalili s leđa. Dečki su, onak kak se to vani dela, malo potkurili, da bi ugođaj bil pravi kak se šika. No, mam su se javili dežurni dušebrižniki pak prijavili gradskoj upravi da se dimi na otvorenom. Osim toga kaj se kuri ni onim jelenima tam baš nije mesto, jer se nemreš po gradu prešetati da te neko ne prati pogledom. Ne valja ni kak je bor nakićen. Pa onda ovo nakaradno klizalište koje je opalo z galaksije skup s kućicom i štantima. Ma užas živi. Lepše je dok nema nikakvog sadržaja pa nemaš kam ni decu izvesti za ovih hladnih dana. Njima je pak lepše doma na toplom, smole skapati i igrati se na laptopu. Ili mobitelu. Ne vole se oni mrznuti na hladnom ledu i klizaljkama.

Daj prestanite stalno prigovarati! Ak vi morete bolje kog se vraga ne predložite v organizacijski odbor pa bumo ocjenili kaj vi znate i umijete već iduće godine. Lako je s tuđim „onim“ po plotu lupiti. Bolje navek more, ali ja sam zadovoljna kaj smo napokon u 2013. godini dobili mogućnost ispiti šaljičku kuhanca na otvorenom. Da ti se rit i prsti ne smrznu dok stojiš pri ledu i čekaš da tvoje milo malo otkliže svoje.

Upravo ovih dana učimo o važnosti dijeljenja. Valjalo je u vrtić dofurati nekakvu igračku koje bumo se odrekli u korist nekog nepoznatog nam „prijatelja“. Prda je pripremila barbiku i s njom se hrabro oprostila. Bjacek je teoriju sažvakal od prve. Radovali smo se činjenici da bu se neko drugi veselil našem motoru, teletabisu, power rangeru ili ninja kornjači. Ali. Svako se popodne igračka koja je ujutro bila spremna za iseljenje vraćala s nama doma. Jednostavno mu se nije zdopala ta ideja odvajanja od voljenog predmeta. Iznenadi me prvog radnog dana ovog tjedna, a posljednjeg radnog ponedjeljka mu u ovoj godini pa iz kutije u boravku izvadi dragog malog medvedića i pozdravi se s njim u holu vrtića. Medo ostane na hrpi igrački, ko trešnjica na vrhu torte. Ovaj se put meni teže rastati, jer mi je baš slatki, ali, budući je on tak odlučil, bolje je ne propitivati ga dal je to njegova konačna i definitivna i zadnja baš posljednja odluka.

Neke stvari već im je teško podvaliti. Tog istog ponedjeljka pred vrtićem spazimo da se dvorištem muvaju deda mraz i mrazica pa trčimo za njima. Ispadne da su baš krenuli u bjacekov objekt. Deda mrazica na harmoniki razvlači zvončiće. Istog trena zapjeva i mama. Prda me ukori ko obično da ne pjevam u javnosti. Bjacek je iznenađen, hita hipnotiziran prema svome vrtiću.

• Znaš, to ti uopće nije pravi deda mraz, to su ti tete obučene ko on – ispali prda pa pojasni i to da su iste već bile kod nje u vrtiću pred koji dan. Srećom, bjacek je premali da bi ju doživel ozbiljno.

Još par dana brojimo do ovog najtoplijeg nam blagdana. Pa kaj drugo poželiti nego svega u umjerenim količinama, mira, veselja i da se na godinu opet čitamo.