Miš maš krumpiraš staroj babi daj kaj daš

Da rezimiramo još jednom. Ta deca danas samo bi buljila v ekrane i igrala se z mišem. Da ih pitaš kak zgledi pravi miš vjerojatno bi prvo opisali tu plastičnu napravicu, a onda onog simpatičnog uhatog Didla koji je današnjim klincima druga asocijacija na poljsku štetočinu. Jednom davno, jedna je rođendanska zabava, ne znam jel moja ili sestrina, završila velikim i iznenadnim otkrivenjem. Jedan je od uzvanika ničim izazvan porinul ruku u čošak naše kutne garniture i napipal nekaj ljigavo. Kad smo zvlekli jastuka imali smo kaj videti. Mama mišica u kauču je napravila „gnezdo“ svojoj dečici koju je baš na svet donesla na našoj kućnoj adresi. Mam je uslijedila akcija. Veliki su te male mišiće nameli na mišaflin, a ak me pamćenje služili bili su prekrasne naranđaste boje. Onak kak mandarine i naranče, ali naravno veličine lješnjaka. Mali su mišići ekspresno završili u kanti za smeće. Vjerojatno su ih za svaki slučaj nagazili da ne pobegnu van, al to nama deci nisu povedali. Danima smo prepričavali priču o malim mišekima u školi pajdašima. Bila je to zanimljiva zgoda i svi su je hteli čuti. Ovi se danas eventualno moru spominjati koji je novi model miša, žičnog ili bežičnog ko sprobal ili negdi videl.

Prekrasna subota pa se primimo radova oko kuće. Ima tu i posla za najmlađe ukućane. Ako nema, valja ih zmisliti i dati im zadatke. Nerado se odvoje od monitora i nekakvog jurećeg automobila pa se mršte nasred dvorišta dok gledaju kak se primam štiha i motike.

• Kaj bu sad izvela? – čitam im s čela. Zainteresiranost potraje celu minutu kad dozovu susedu koja s nama deli dvorišnu ogradu i nabrkaju je da ih prebaci k sebi pa promatraju kokoši. Mama nek štiha, misle si, za drugo ni nije. Kad sve fino posložim i pripremim teren da bi oni napokon mogli prionuti svojem zadanom im zadatku, vratim ih na startnu točku. Tu ih čeka oko tridesetak rupa u koje im valja položiti lukovice tulipana. Nije loše, zabavno je zgađati se s metar i pol u rupice. Jel bu s toga kaj zišlo na proljeće manje je važno.

Da bi čim manje boravili pred malim ekranima valja im stalno davati nove zadatke. Kad treba tak nekaj zmišljati nema mi ravne. Jedan se dan primimo izrade strašila. Bar pri nama nije problem istog opremiti. U maminom ormaru ima komada koje zbilja preostaje samo na metlu obesiti.

Kad smo kod metli, nadam se da bute noćas svoju dobro iskoristile, a ne ju zraubale samo za pometanje kućnog praga. Noć je veštica pa ju iskoristite kak spada. Coprnice su inače stare, ružne i svakakve….nekad bilo, sad se spominjalo. Danas su coprnice modno osviještene, samopouzdane i niko im nebi rekel da su to kaj jesu. I znaju naterati druge da plešu kak njima paše.

Idem se naluknuti u kuglu kaj bumo delali sutra? Gle – pak sade tulipane!