Samo je jedna mama

Mama ja bi jel, mama ja bi pil, mama ja bi išla u vodu, mama ja bi van iz vode…mama meni je zima, pa im je začas opet vruće, pa bi lovili rakove, pa bi vadili kamenje…i sve to prolazi, ali nikaj ako se prije o svom naumu ne obavijesti mama i ako ona bar kimanjem glave ne odobri najavljen postupak.

A „normalna“ mama sedi na kamenu i pjevuši si onu poznatu: „zašto sam ja uvijek ta jebena stranka“…ali dok gleda kak milo malo uživa, ipak joj se desni brk gotovo neprimjetno razvlači u smiješak.

Mama zna sve i mama ima rešenje za svaku situaciju. Nikaj nije izgubljeno dok mama zna gdi je. Tak se to misli dok imaš četiri godine. Kak se godine poduplaju i deca krenu u školu javljaju se i prva dvoumljenja pa onda mama ne zna baš, ali još uvek zna skoro sve. S buktanjem prvih prišteva, nicanjem prvih dlačica i odšacavanjem prvih komada suprotnog spola ideja o mami drastično se mijenja. Tad vaše drago dete koje se do noć prije stiskalo pod vaše plahte i nije moglo u zemlju panjeva bez maminog ušuškavanja i neizbježne cmokače na obraz uviđa da mama zapravo ne zna baš puno. Agonija se s godinama produbljuje. S 14 navršenih detetovih godina mama ne zna baš ništ, nikaj ne razme, čak ni milo malo s kojim je do pred godinu disala kak nerazdvojna jedinka. Kad se navrši 16 mama je i dalje neuka i slabo o baš ničem informirana, a zakoraknuvši u punoljetne godine, deca su uvjerenja da mama uopće ne živi u našem vremenu i galaksiji nego stiže iz prošlog stoljeća, razmišljanja su joj zatucana i zastarjela te ih se uopće ne isplati čuti.

S 25 let glave se počnu hladiti pa se i prvi put javlja ideja da bi se u problemu moglo porazgovarati s mamom. S 35 ni ne razmišljamo da donesemo konačnu odluku bez da pitamo mamu za savjet. Kad napunimo 45 neki su se već oprostili od svojih mama pa čeznu za njenim savjetom i pitaju se kaj bi o svemu mislila upravo „moja mama“. S 65 nas većina uglavnom more samo maštati o tome kak bi bilo lepo da još moremo s njom malo razglabati i komentirati od mila do nedraga o samo nama poznatim i velikim problemima.

Takva je sudbina nas mama. I onda si s pravom moremo zapjevati onu gore spomenutu jer smo kak god okreneš jebena stranka. A tate? Iako je i njihova uloga u celoj priči velika i nenadomjestiva nekak ipak bolje prejdu.

• Mama, gdi su te ribe?
• Mama zakaj ih nema?
• Mama gle golub.
• Nije nego galeb – uslijedi ispravak.
• Mama ti zbilja sve znaš.
• Tata ja bi piti – začuje se najenput.
• A gdi je mama? – zapita tata i potvrdi naslov ovotjedne kolumne. Samo je jedna mama.