Deca nek budu deca i kvit

Dir gad, ispadne mi jezik neki dan kad čujem curicu generaciju s mojom prdom kak lepo zbraja brojke do sto, a onda navodno, prema rečima njene roditeljice kojoj nemam razloga ne verovati, mala takaj zna već i pisati razglednice. Ne potpisati, nego napisati. Da. Dobro. Na tren se u meni zbudi onaj podravski jal iz razloga jer sam do sad mislila kak je moja prda jako važna kaj se zna potpisati, kad ono, ima onih koji su od toga otišli puno dalje. Skuliram se ubrzo. Pa kaj, nek ne zna. Pa znala bu. Ak ne prije onda f prvom razredu osnovne. Čemu je sad forsirati s nečim kaj bu itak nafčila dok joj za to dojde vreme i dob. Sam bog kaj se još sad more bezbrižno igrati. Koga vraga bi ju već zamarala s brojkama i slovima dok ne mora, a i kaj bu onda delala rusvaja u školi dok budu drugi učili od A do Ž.

Rasrdilo me ovo neki dan s najavom reforme školstva. Opet. I opet zmišljaju toplu vodu. Sad budu deca već išla s šest let u osnovnjak. Od nedavno je obvezna mala škola. To znači da budu nju polazili već s pet!?! Za koje leto budu ih direkt z rodilišta upisivali u nekakvu ustanovu gdi im budu od prvog dana ispirali mozgove ne bi li proizveli što više ovaca.

I zato ne brinem kaj ne zna napisati karticu teksta. Dete treba uživati u svom djetinjstvu i biti dete. Nek vleče kantice po pesku, a ne da s četri puše u flautu. Pa nisu ni mene vučili pisati prije neg učiteljka u prvom razredu pak sam se ipak prifčila slovima. I tipkovnicu sam čak savladala. Brojke su mi išle malo slabije, ali trojka se nekak dala navleči.

Najdem neki dan popis 45 stvari koje bi prema nekom američkom istraživanju dete moralo napraviti do napunjene 12. godine. Primjerice, trebalo bi rukom nahraniti pticu, uloviti bubu, pronaći žabu, tražiti fosile i kosti, tražiti izgubljeno blago na plaži, napraviti utrku puževa, zakopati nekoga u pijesak, napraviti tortu od blata, slijediti trag divlje životinje, otkriti čega ima u potoku, bacati kamenčiće i raditi „žabice“, pa onda…uhvatiti raka, prošetati prirodom noću, okupati se u rijeci, zapaliti vatru bez šibica, otići na rafting, pronaći put u šumi bez kompasa i karte, otići na alpinizam, kuhati na logorskoj vatri, GPS-om locirati skriveno blago, voziti se u kanuu, kampirati u divljini, trčati po kiši, puštati zmaja, uhvatiti ribu mrežom, popeti se na drvo, spustiti se s vrlo visokog brda…i tako dalje i bliže. OK, neke stvari su razumljive i prihvatljive, ali za neke bi onom koji ih je sastavil zbilja trebalo GPS-om locirati mozak.

Ne znam sad baš kolko bi kvačica mogla okačiti na ovoj listi da sam ispunila do svoje dvanaeste. U doba mog djetinjstva roditelji nisu za svaku bedastoću tražili savjet stručnjaka, knjige, internetskog portala, foruma, društvenih mreža neg su nas odgajali po vlastitoj intuiciji. Kaj su nas oni poznali bolje pa su i bolje znali kaj nam treba?  Ne verujem. Pitanje je opet kontrole koju nam nameću sa svih strana, a mi ko spužve upijamo i ne kužimo da zapravo umetanjem dece u neke zadane okvire u njihovim glavama stvaramo nove granice koje za koju godinu nebudu mogli porušiti .