I mali konji se zritavaju, kaj ne?

–         Kaaaaj? Ti buš mene? Pizdek jedan mali? Ufff…sad bi ja tebi pokazala i vrnula duplo samo da me ne boli kak me boli i da na tebi ne jaši moja prda –zuji mi u glavi dok se frčem od bolova nakon kaj me fporil posred unutarnje strane bedra ni manje ni više nego jedan isfrustrirani mali, nemreš ga ni nazvati pravim konjem, jer je zapravo – poni. Gospon gazda na to kaj je upravo izvel njegov ljubimac na kojem je celog vikenda mlatil dobru lovu na gradskom sajmištu ni BU ni BE. Pristojnost su mu valjda odstranili već pri rođenju. Ipak, nakon par minuta pojasni mi da se konju nikad ne staje iza guzice. Gledam ga i ne verujem, prvo mislim si: KONJU??? Ti ovo nazivaš KONJEM??? HAaaallooo, jesi ti ikad videl pravog konja??…a onda mi sine da tom od njega prozvanom takozvanom konju uopće nisam ni stala iza riti već bočno uz onaj dio noge koji bi mi bil najdraži da se suši gore na tavanu. No ok, kaj je tu je,kad mu već  nisam vrnula na vreme istom merom, odšepesamo doma, pokisli, bez kune v žepu jer smo zadnje dali upravo gosponu s nazovimo ga „konjem“, da decu projaši dva kruga po livadi. Deca oduševljena, samo kaj smo zašli za čošek već pitaju kad pemo opet.

–         Nikad. Zaboravite na jahanje, dok je mama živa više vas na tak nekaj vodila nebu – kraj priče.

I tak mi dojdemo doma, i naravno, mam se ja naluknem na oteklinu…zgledi čistam fajn nakon vuru vremena nakon kaj me vdrapil. Zbilja je bil prizor ko iz crtića. Presmešno nekome sastrane, ne i meni. Gospođa mama i nazovimo ga konj koji je baš kak f crtancu stepel s stražnjim nogicama. Malo manje smešno bivalo mi je tokom popodneva kad se oteklina počela ocrtavati u svoj svojoj punoći, boji i veličini. Mislim dakle, stvarno. Tak nekaj da ti more napraviti taj mini nazovimo ga konj. Bjacek kad ugleda kaj mi je na nogi od konja ostalo prozbori:

–         Zločesti je, ubiti ga treba –

–         Kaj? Otkud sad ovo? – ne verujem kaj čujem od dečeca starog dve i pol lete. Odma kreće serijal „Iz maminih usta“ o tome kak životinje treba voleti, paziti i brinuti se o njima.

–         Onda bumo i mi kupili jednog konja? – pitaju.

–         Aha, ali samo nacrtanog na zidu –

Smradac jedan obični. Fleka površine osrednje palačinke i boje ko da je ista punjena pekmezom od najtamnije šljive, teško da bi u nekom pobudila asocijaciju da je reakcija na zritanac jednog takvog mini nazovimo ga konja. Da je bar ostavil otisak potkove, ali nije, kaj je još jedna potvrda da se nije radilo o pravom nego o nekakvom konju koji si je samo umislil da je konj, morti bi nas snašla sreća kozmičkih razmjera.

–         Ali zakaj mama nebi kupili konja?

I onda krenem s predavanjem iz logike:

–         Zato kaj ja tak velim, eto zakaj!