U zoološkom vrtu prava ludnica

Deca su sad već dovoljno velka da se s njima čovek more uputiti na nekakav izlet bez prevelikog razmišljanja i pakiranja. To je baš lepo. Lepo je i to kaj već aktivno sudjeluju u tim prilikama. Izveli smo ih tak u zagrebački zoološki vrt. Nek deca vide kakve sve životinje postoje i hodaju po ovoj našoj kugli zemaljskoj. Nisu imali prevelika očekivanja, niti su znali baš kaj ih tam čeka. Prošla su leta otkad sam zadnji put šetala maksimirskom šumom. Čim zakoračimo zavapim za našim podravskim obroncima i brežuljcima. More ljudi od ranja se sleva u taj šumarak obrasel koprivama. Kraj nas prolaze trkači i šetači koji su sim došli po svoju tjednu količinu friškog zraka. Moš mislit kak ga se budu nadihali samo par desetaka metara od glavne gradske prometnice po kojoj migolje stotine automobila. No dobro, zakoračimo napokon u predvorje zoološkog vrta. Žirafe i slona nema, to smo znali, ali nismo znali kakva nas ostala iznenađenja tam čekaju. Prvo se susretnemo s nutrijama, ak se mene pita, nikaj drugo nego malo lepši štakori. Ok, idemo dalje…tuljan izazove interes kod dečice. Pa vidimo zebru, pa nekakve srničice, ali s afričkog kontinenta. Ima tu svega. Putem naletimo na stričeka koji služi kune na način da je postavil kazić iz kojeg izlaze klavirski zvuci, a on ima lutka na špagama pa fingira da je on pijanist. Bjacek se oduševi. Ni jedna ga se druga životinja do tam nije dojmila kak taj lutak koji ko fol svira. Odmah nakon toga uslijedi susret s velikim mačkama. Lav koji naravno spava i tri lavice. Setim se da i ja negdi posjedujem fotku na kojoj sam starosti ko moji danas. Ja i sis, na jednoj nas fotki ispred lava čuva mama, na drugoj tata. Lav i na njima naravno spava. Navodno taj provede 20 sati dnevno spokojno u dubokom snu. Zavidim mu. Ali, opet s druge strane, kaj bi i delal u toj svojoj gajbici nego spal. Sažalim se nad tim životinjama koje su osuđene na život u par kvadrata, iako ne bi volela ni jednu sresti licem u lice negdi na otvorenom. Pred decom ne otkrivam da me se prizor baš ne dojmi, da im ne upropastim doživljaj. Put nas odnese među zmije, guštere i ostalu gmižuću gamad. Oduševe se ribom klaunom jer u njemu prepoznaju Nemoja, a onda i plavu ribu Doru. Malo dalje od njega, drema krokodil za kojeg se baš nebi kladila da je živ. Varan obavi nuždu dok prislonimo lica uz staklo njegovog obitavališta, a nakon kaj se uvjerim kolko je odvratan albino piton, napustimo nastambu gmazova. Čeka nas nekaj bolje. Gajba s majmunima. Poveća čimpanza baš ima show, a sve ne bi li se ogrebla za kakav komad klope. Sastrane veliki natpis upozorava, zapravo moli posjetitelje da ne hrane životinje. Ali naravno, najde se neki pametni tata koji mu, da bi nasmijal svoje čeljade, uvali komad peciva. Čimpanza presretna, zgrabi to, doskoči na svoju „čeku“ i u znak zahvale ispiša se s tri metra visine. Baš je majmun, no dvojim nad tim ko je u ovom trenu ispal veći majmun, ovaj kaj se ispišal ili ovaj koji ga je nahranil s pecivom.

Krenemo prema morskim lavovima. Oni izazovu najveće oduševljenje u dece jer jedini uz čimpanzu daju znakove života. Svi drugi ko da su preparirani i ne mrdaju s mesta. Taman smo uletili kad je postariji mužjak obavljal dnevnu turu plivanja. Malci uživaju pržeć se na suncu dok im tata nabija kilometražu po bazenu. Lepa životinjica, simpatična skroz. Izroni nam tik pod nosom, a onda zaokrene, pa ugledamo veliki rep koji nestane u dubini.

–         Mama, gdi je nestala širena? – pita bjacek. Ok, sad im se već zbilja prav zmešalo. Vreme je za iti doma.