Prva bu svećica uskoro na torti

Dobro je, lakše je, ufuravamo se svakog dana sve bolje. Već je i prvi tjedan prošel. Mama više ne plače, prda još tu i tam, uglavnom kad vidi koga od supatnika iz grupe da lije krokodilske suze iz solidarnosti mu se i pridruži. Veli da plaču za mamama. Mame ipak na kraju dojdu pa se sve zaboravi do sutra jutra, a onda opet sve iznova. I tete vele da bu sve vredu i da nikaj ne brigam. To je tak, rujan je plačljivi mesec.

Prvo je jutro prošlo tak da je mam ostala uplakana na hodniku, a prda s Anabelom otrčala k deci. Drugo sam je jutro skoro špahtlom skidala jer je visela na meni guteći me oko vrata. Otkak je mili preuzel ulogu dostavljača rastanci su lakši, bar ak se pita mene koja doma s bjacekom spim 🙂 Da ima svega – ima. To drugo jutro, kad se prda za mene zalepila jače od moruzgve, jedan je tata imal muke na samom ulazu u vrtićko dvorište jer se njegova curica svim silama držala za betonski stup i opirala daljnjem ulasku. Nasmijalo me jer smo nas dvije u dvorište ušle ko od šale, ovaj drugi dio nebum natanane prepričavala. Svaki od roditelja ima svoju štoriju koju bu godinama pamtil i prenosil iz generacije na generaciju za obiteljskih druženja.

Bjacek i ja ovih smo dana dosta zbunjeni. Puno se lakše spremimo i izvedemo nekam u šetnju ili goste. Sve nam ide ko po špagi, al fali nam prda. I bjacek se zgledava po kući, lupa po vratima, pusto mu bez nje. Lakše je ali ne i lepše. Zato ja svakog dana biciklom jurim i prije tri da bi ju pokupila i dopelala doma. Najlepši mi dio dana kad me spazi pa potrči u zagrljaj okica punih suza. Mama je tu, sad je sve na svom mestu, tješim ju. A onda se furamo na biciklu i ne spominjemo vrtić. Ne priča puno. Ni kaj je jela ni kaj je delala, čak je u jednom mahu izjavila da joj se o vrtiću neda razgovarati. Mudrica moja.

Jedno smo se jutro nas dvoje luftali oko vrtićkog dvorišta. Cika i vika na daleko se čuju. Veselja i uzbuđenja ne manjka. Svaki malac ima svoju zabavu. Jedni se skrivaju u šatoru, neki voze bicikle, dečki se furaju u kamionima dok je jedna curica posložila svoj štand i prodaje im vlastite unikatne “suvenire” od borovih iglica. Sve se odvija pod budnim okom teta koje uz sve ostalo animiraju one koji se još nisu uklopili. I bjacek bi skočil iz kolica i preskočil ogradu da more. Samo malo dalje, na obližnjem igralištu, prizor koji me uvjeri da smo dobro odlučili kad smo prdu zapisali u vrtić. Na klupici u tišini sede baka i unuka koja se vidno dosađuje. Svaka čast bakama i dedama, al prdi je s tri godine mesto među vršnjacima iako to još ne kuži.

Rujan je plačljiv. Rasplakalo me još pred dva meseca kad mi je sa Zavoda stigla rođendanska čestitka. Zamislite, pozvalo me da se pojavim na poslu na vlastiti rođendan. Pa gdi to ima!? Podsećaju me da sam ostarela još jednu godinu i umesto da pošalju kakvu kunu na taj račun oni meni pozivnicu da se nacrtam na radnom mestu. I kaj mi preostaje? Nema druge. Vreme više vratiti unatrag nemrem. Bjacek bu napunil godinu, a ko da su mi jučer oči od muke ispadale na stolu rađaone. Kad se samo setim celog tog mog križnog puta mam mi je jasno da se prvi detetov rođendan mora pošteno proslaviti. Setim se prvog prdinog rođendana organiziranog u okrilju doma svoga,  sa stilom, onak na tri flora. Podrum, prizemlje i kat pa kak je kome pasalo. Ljudi par komada više od pedesetak. Jedan je pajcek zbog toga položil svoj život. Dvije torte i nekaj cuge. Čistam solidno za obilježit prvu godinu malog života. Nazdravljalo se u ime prde do kasnih večernjih ura. Isto nas čeka za koji dan. Nakon kaj mam na svoju tortu okači 34-orku, bjaceku bu na torti gorela prva svećica. Moja mala jednogodišnja srećica.