Zakaj volim Koprivnicu?

Zaskočil me u subotu ujutro na gradskom trgu Cmrk pak me odvlekel skup s decom v nekakvu velku limenku gdi smo na brzinu morali zmisliti i v kameru odgovoriti na pitanje Zakaj volimo Koprivnicu. Dečica su ostala šokirana i nisu uspeli tak na brzinu prozboriti, no nemrem se ni ja pofaliti da sam nekaj pametno rekla. Tek sam si popodne, dok sam našla par minuta cajta, počela misliti o tom pitanju. Zakaj? Zakaj volimo taj naš grad? A zbilja ga imam rad i nebi ga dala ni za kaj na svetu. I kam god se uputila, navek me srce natrag vleklo. Zakaj? Teško je dati neki jednostavan, univerzalni odgovor.

Prvo zato kaj sam tu došla na svet i kaj ni jedan drugi grad nebu tolko moj kolko je ovaj. Jednostavno mi je ušla pod kožu, prirođena mi je kak i boja očiju. I makar bi trg mogel biti lepši, park bolje ograđen, dečja igrališta malo bolje održavana…ipak ga volim.

Svojevremeno sam imala par izleta, dugogodišnjih, u neke druge krajeve, ali ipak sam se vrnula sim, na svoje. V domaju. Jedino se tu osećam onak zapraf, doma.

Volim ju jer ju u samo par minuta morem celu obiti z biciklinom, jer u jedno prijepodne morem obaviti hrpu toga za kaj bi mi negde drugde trebalo i par dana. U isto prije podne registriraš auto, platiš plina, ošišaš se, popiješ tri do četri kave…i to sve na biciklu. Sve ti je na dlanu.

Volim ju zato kaj me tu vežu neke drage uspomene, a i najvažnije stvari kaj su mi se dogodile v životu desile su mi se upravo f Koprivnici.

Nedavno me put odnesel v metropolu koja mi je bila drugim domom punih šest godina. Ostala sam paf. Uživala sam nekad u tom gradu gdi te, ako nisi htel, niko nije moral poznati, mogel si hodati i lunjati, zgubiti se u svjetini i niko ti nije mogel vujtri f trag. Sad sam se zgrozila nad tim silnim prometom, malim gajbicama i morem ljudi. Naša je Kopriva nekaj drugo. Selo moje malo, doslovce. Svi te znaju, nemreš ni prdnut, a da neko to ne registrira, a onda i proširi priču dalje. Smo Podravci, ne? Ne vredi ništ ak nekaj kaj si upravo doznal, il ak ti je neko nekaj spripovedal „među nama“, ti isto ne prosljediš dalje…ali i zato ju volim.

A neku sam se pak večer posebno zaljubila u nju. Dojam nije pokvarilo ni to kaj sam u kasnim noćnim satima zagazila u govance dok sam đogirala njenim gradskim ulicama. Ljuuuudi. Kak je lepa ta naša Kopriva noću. Mir i tišina. Mesec lepo sveti. Na svakom čošku zapuhne miris nekakvog tek propupalog drvca…zamiriše tek procvala črešnja. Ptičice cvrkuću, a žabe krekeću. Moja je kuća na kraju „sela“ pa s terase lovim takve zvuke. Nadam se da bu potrajalo pa da se i moja deca zaljube u našu staru damu onak kak sam se i ja nekad upravo dok sam bila v njihovim letima. I, rekel bi moj kolega, ak bu sreće i zdravlja, da se još puno jutra svi skupa zbudimo i u njoj uživamo.