Bratska ljubav nema granica

Gleda me plava ribica. Buljim u nju, al zapravo ju ne vidim. U glavi mi se sudara bezbroj upitnika. Kolko god šarenim i veselim pokušali napraviti bolničke zidove nekak im nikad ne uspije. U tu bi se ribicu vjerojatno isti tren zaljubila i strpala je u košaricu da sam je srela u kakvom dućanu. Ovak, dok me gleda svojim buljavim očima zaljepljena na zid kardiološke ambulante bjelovarske bolnice najradije bi joj isplazila jezik. Ipak, ona služi svrsi. Dok leži na leđima, a doktorica snima njegovo malo srce, bjacek se zabavlja njenom plavom perajom. Dijagnoza ista ko i pred koji mesec. Bjacekovo srce ima dve male rupice. Nije to nikaj strašno, tješi nas doktorica, stanje je to s kojim se more normalno doživeti i stotu. Svejedno, zbog te dve male rupice, negde se u meni na novo otvori rupetina. Bila sam sigurna da je ovo zadnja kontrola, ali naručeni smo ponovo za godinu dana. Preventive radi. I makar znam da nije nikaj strašno kvari ukupan dojam dok ga gledam tak malog, bezbrižnog, veselog i sretnog.

U bolničkoj čekaonici nagledamo se svega. I opet me moja luda glava vrati puna tri desetljeća unatrag dok smo učestalo hodali po bolničkim hodnicima pokušavajuć ispraviti sisteričinu iskrivljenu kičmu. Tam sam se zbilja nagledala grdih prizora. Vršnjaka mi u kolicima i ćelavih glava dece bolesne od karcinoma…uglavnom prizori koje i danas nemrem izbrisati iz sjećanja. Naspram toga, bjacekove dve rupice nisu ni za spomenuti. Kolko nas živi s rupičastim srcima, a da ni ne znamo.

Na putu iz bolnice sneg koji je prekril nam krajobraz podseti me na jednu zgodu vezanu uz tu sestrinu kičmu koja se nekad iskrivila, a njenim upornim vježbanjem i ispravila. Dakle. Da bi se njena leđa vratila u normalu, doktori su joj prepisali nositi aparat. Divna jedna stvar zbog koje joj se skoro cela škola rugala, ali, deca su deca. Ja, ko starija i puno jača sestra, svakodnevno bi u svojoj torbi do i iz škole teglila polovicu njenih knjiga.

Sneg je tih dana fanj napadal, a mi malo višlje od celog metra. Sporu „balavicu“ nisam imala volje non stop načekavati pa sam svojim ritmom krenula put škole. Em je bila mala, em je imala aparat pa me nije mogla dostići. I tak sam se ja zalaufala i ostavila je nek se vleče svojim puževim korakom. Negdi sam se na izlasku iz ulice ipak okrenula, reda radi. Kad imam kaj videti. Ona se kojih sto metara iza oprčila u sneg i nikud nikam. Ne mrda osim kaj maše rukama i nogama kojima zaziva pomoć. Vratim se i preuzmem ulogu ralice. Odmečem sneg u kojem je zapela pa krenemo dalje. Kaj ti je sestrinska ljubav.

Tak se i ovo moje dvoje jutro prije odlaska k doktoru bratski častilo. Prda je zapitala zakaj samo nju vozim u vrtić. Objasnim joj da bjacek ide k doktoru, a on na to ko iz topa ispali: – Ne idem ja doktoru, ja idem u vutić. Na to mu ona pojasni: – Ne, ne, ti ideš doktoru, moraš ići doktoru! To naravno kod njega izazove dodatni bijes i negodovanje pa se još zdušnije hiti u obranu svoje tvrdnje da ide u vutić. A onda mu ona fino, kak starija sestrica pojasni: – Ali bjacek, nebu ti to pri doktoru dugo trajalo, začas buš gotov, ti moraš ići k doktoru i gotovo. Neću te više čuti!

I onda? Jel pada jabuka daleko od stabla?!? I ja mislim.